Gde je osnovno znanje u osnovnoj školi?
Moj dobar kolega je rekao da većina ljudi koji su na neki način vezani za obrazovanje nije pročitalo da iznad ulaznih vrata na školama stoji tabla OSNOVNA ŠKOLA, što bi trebalo našoj deci dati temeljna znanja, a ne od njih praviti gotove književnike, geografe, biologe, fizičare, hemičare, matematičare, istoričare, informatičare, elektrotehničare, likovne umetnike… Svaki učenik u završnim razredima osnovne škole, dok je u punom pogonu, bolje bi prošao na kvizu znanja od profesora koji mu predaju. Sasvim je razumljivo, učenici treba da su eksperti u svim oblastima, a profesori samo u oblasti koju predaje. Pitam se zbog čega su nam potrebne srednje škole i fakulteti? Ako deca nauče sve u osnovnoj školi, onda nastavak školovanja nema svrhu. Žalosno je i to što naša deca nakon toliko uloženog truda ostaju nezaposlena.
Deca nemaju detinjstvo, nisu poželela da se vrate u školu nakon raspusta, u školi se ne šale jer imaju mnogo obaveza, a i šale više nisu popularne za pojedino nastavno osoblje, koje je s pravom takođe nezadovoljno. Našim učenicima nije važno da li je radni dan, praznik ili vikend. Roditelji svojoj deci plaćaju privatne časove iz više nastavnih predmeta u osnovnoj školi. Nije čudo – pogledajte zahteve, pa će vam sve biti jasno. Šta će našoj deci ostati kao trajno znanje, to je pitanje koje postavljam kao dugogodišnja prosvetna radnica? Koliko je kvalitetnih podataka u onome što uče? Porazno je – ogroman je kvantitet, a minimalan kvalitet.
Sve ovo sam odlučila da napišem jer je moj sin od trinaest godina rekao da ne može da večera, veoma je umoran i želi da spava. Pitao me da li mislim da li je sve ovo previše za jednog dečaka od trinaest godina? Napominjem da se ovaj razgovor vodio u ponedeljak, nakon vikenda koji je proveo pripremajući se za testove iz: informatike, matematike, nemačkog jezika, biologije; za pismenu vežbu iz maternjeg jezika i za časove provere znanja iz: tehničkog, geografije i engleskog jezika. Ako se dete tako oseća posle ponedeljka, upitala sam se kako će biti tek u petak? Nespretno sam promenila temu i nisam mu odgovorila, a odgovor sam znala.
Nisam htela da mu kažem da jeste previše, jer je on dete i zbog toga kao krivce neće videti neke tamo ljude koji su napisali i naredili da tako treba biti. On će kao krivce videti svoje profesore u školi, a to mi nije cilj, jer ti profesori ispunjavaju svoje zadatke.
Već dvadeset i tri godine radim u osnovnoj školi, podučavajući učenike od prvog do četvrtog razreda. Volim svoj posao i uživam družeći se sa dečicom. Uživam sve do trenutka kada zapazim da se deca prestanu radovati školi zbog preteranih obaveza koje im nameće nastavni plan i program koji moramo da pratimo.
Početak te školske agonije najčešće primetimo već u drugom razredu osnovne osnovne škole – tablica množenja, drugo pismo, preteški i nerazumljivi sadržaji iz predmeta PiD, a pored toga nebrojeno mnogo definicija, apstraktnih pojmova, nerazumljivih tekstualnih zadataka… Sa svim tim počinje se susretati jedno malo dete, i škola više nije tako privlačna i zanimljiva kakvom se činila.
Pokušavam, kao i sve moje kolegice i kolege, ublažiti ovaj teret i donekle uspevam kreativnošću, maštovitošću i ispreplitanjem onih teških sa onim manje teškim nastavnim predmetima.
Kad odmoriti?
A onda deca dođu u predmetnu nastavu. Tamo svako radi svoj posao, a deca imaju radno vreme duže nego njihovi roditelji na svojim radnim mestima. Ako žele biti odlikaši, nemaju odmor niti za dane vikenda. Pitam se, zašto smo decu učili još od prvog razreda da je za dobar uspeh potrebno dobro isplanirati vreme rada i odmora? Očigledno, odmor nam nije potreban. Ne smem ni da spomenem mogućnost ili potrebu da se dete, pored školskih obaveza, bavi i nekom vanškolskom aktivnošću.
Majka sam dva sina blizanca koji idu u osmi razred osnovne škole. Završili su svih sedam razreda školovanja odličnim uspehom. Moj suprug i ja pomažemo im u izvršavanju školskih obaveza onoliko koliko smatramo roditeljskom obavezom. Naša deca već odavno znaju da je učenje njihova primarna odgovornost i da je neophodno izvršiti ono što profesori u školi zadaju. Nikada ne odlaze u školu bez traženog pribora, uvek pišu domaće zadatke i redovno uče nastavne sadržaje. Oni se suočavaju sa svim što je pred njih postavljeno i pokušavaju četrdesetak sati staviti u ona dvadeset i četiri koja su im na raspolaganju u jednom danu.
Malo časova, mnogo gradiva, nejasne definicije
Da bih sve ovo slikovitije prikazala, navešću nekoliko primera vezanih za pređeno gradivo iz pojedinih nastavnih predmeta koji su odabrani sasvim slučajno.
Iz geografije koju su deca imala tri puta do sada, prerađeno je ogromno gradivo o Aziji (naziv, granice, geografski položaj, reljef, klima, vode, biljni i životinjski svet, stanovništvo, privreda);
Iz biologije koju su deca imala tri puta do sada, prerađene su sledeće lekcije: Uvod u ekologiju, Proučavanje ekologije, Ekološki faktori, Organizacija živog sveta u prirodi;
Tehničko, nakon održana četiri časa, nastavnik traži da znaju: osnovne pojmove elektrotehnike, izvore električne energije, pojam energije, vrste izvora električne energije, elektrane, hidroelektrane, termoelektrane, nuklearne elektrane, geotermalne elektrane, vetroelektrane, solarne elektrane, agregat, baterije i akumulatori.
Ne želim nabrajati pređeno gradivo ostalih nastavnih predmeta, kojih u osmom razredu ima petnaest, jer navedeni primeri za mnoge koji čitaju članak nemaju nikakvog značaja. Ovo gradivo treba pročitati pa bi tek onda sve postalo mnogo jasnije. Prepuno je definicija, nabrajanja, nepoznatih pojmova, sa mnogo potpuno nepotrebnih podataka. Npr: Električne mreže i četveropoli su područja elektrotehnike koja proučavaju pojmove i svojstva različitih električnih mreža, njihovih sastavnih delova (izvora, provodnika, filtera i trošila) i raspodelu napona i struja. Elektronika je oblast elektrotehnike koja se bavi proučavanjem kretanja elektrona kroz vakuum, gasove i poluprovodnike i na temelju toga se projektuju elektronski uređaji.
Između zemalja regije postoje značajne razlike u stopama prirodnog priraštaja. Na jednoj strani su zemlje s visokim stopama, koje se kreću od 13 do 20%: Turkmenistan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgistan, a na drugoj strani zemlje s umerenim i niskim stopama prirodnog priraštaja: Kazahstan 6,4%, Azerbejdžan 7,5% i Armenija 1,5%. Gruzija ima negativne stope prirodnog priraštaja (oko 3,5%).
Zbog svega napisanog i još mnogo toga što nije napisano, zamolila bih sve one koji su u mogućnosti, a usput to i žele, da pomognu onima koji ne znaju šta je i u kom obimu potrebno izučavati u osnovnoj školi, a uzeli su sve u svoje ruke i kao veliki znalci pišu NPP-ove za moju i vašu decu. Moji sinovi će školu završiti prie nego što bude moguće nešto promeniti, ali mi imamo mnogo dece i generacija koje čeka ova agonija.
Altijana Alić