Prihvatljivo je da se plašiš i ja saosećam sa tobom, dete moje drago. Jer te užasavaju igle, štapići za grlo i nos, sprave za prgledanje ušiju, kao i špricevi za ispiranje istih. Ipak, kada je imperativ da na taj način dođemo do rešenja, kao da se pretvaram u ledenu. Izvini.
Uvek te iskreno pripremam za ono što sledi. Govorim ti zašto je važno i zašto je jedino tako izvodljivo. Grlim te i hrabrim. Ljubim te i tešim, ali onog trenutka kada to moramo da uradimo i kada smo iscrpeli sve metode ubeđivanja, ja te malo stisnem, jer će nakon toga, TEBI biti dobro. Držim te čvrsto, ne dozvoljavajući tvojim suzama i jecajima da me poremete, bez obzira koliko me bole. Jer, kako si jako, glasno, vrištala u porodilištu, stara jedan dan, kada su ti boli petu, tako radiš i danas. Još tada si zaradila obeležje, Ni sitnije, ni glasnije bebe. Tako i danas sitna i krhka, a ori se sala doktorska kada ti se vrše određeni pregledi i puca laboratorija od tvojih zvukova i pomeranja.
Kada bi postojala manje invazivna metoda, odmah bih te prijavila, na doživotni tretman, ovako… Kada treba da ti se vadi krv, uvek krećeš sa objašnjavanjima i blagim drhtajem u glasu, da je tebi sasvim dovoljno da se uzme krv iz prsta, doktorki će biti dovoljno, ti znaš. Nakon što vidiš da mora vena, migoljiš se, pokušavaš da bežiš, moliš sestre, mene, obećavaš da ćeš biti zdrava … Sve su sestre nežne prema tebi i ti ih sve gledaš tužno i molećivo, do kraja. Kada te bocnu, to više nije plakanje, liči na urlanje i još nisi stigla ni da završiš svoje glasovno izlaganje, sve je gotovo.
Bris grla i nosa, opet bolno područje. Evo, još više ću da zinem doktorka, samo bez brisa. Mora bris. Onda moliš da to bude nos, ako ikako može da prođe bez grla. Obuhvatam te nogama i rukama, nežne reči pričam na uvo, vrištiš. Za ono što traje deset sekundi, mi trošimo nekoliko minuta, to je i radnicima laboratorije jasno, bilo u domu zdravlja, bilo u privatnoj praksi. Dok se vrtiš u mom krilu, ja te stežem jače i hop, završismo. Brišeš suze i sline rukavom i uvek konstatuješ da je grozno, ali mora.
Mesto broj jedan jeste ispiranje uveta. Nećuuuu! Nemoj mama, molim te. Dobro čujem, zdrava sam, ne boli me ništa. Sećam se da smo zašle uveliko u vreme pauze i danas vidim kako u prostoriji preko puta naše, voda vri za kafu. Vri voda, vriš i ti. Nisam mogla sama da te smirim, pridružila mi se jedna sestra. Nije ni to bilo dovoljno, došla je još jedna, plus ova što je držala špric. Nas četiri se izborismo sa tobom, a voda u džezvi do pola izvrila. Nije vredelo ni što ti je sestra rekla da ona voli da ispira uši i da te samo voda golica. Nije vredelo ni što je kratko trajalo i desilo se samo jednom. Kada god se približavamo ušnom odeljenju, odvodiš me u stranu i teraš me da ti obećam da nema ispiranja. Zato doktorka tebi pristupa najspecijalnijim metodama, kada treba instrument da ti prisloni uvetu, silno se trudi da ga nečim obloži i nestvrano je strpljiva.
Danas smo zlatice išle na neku proveru, kontrolu u klinici. Danas si plakala dok smo vrata klinike otvarali, iako te je unutra sačekala naša prijateljica. Više ti nije prijateljica, naglasila si. Da jeste, ne bi prošli put rekla da ti se vadi krv. Danas plačeš dok se skidaš, ležeš na krevet i moliš da te niko ne bode. Pregled je bio planiran bez bodenja i znala si da ti govorim istinu, samo je tvoj strah i unapred predviđena bol jača. To znam, zato što si mi i sama priznala, Nisam ti baš verovala, mama, iako te ja nikada nisam slagala. Valjda ću baš zato pamtiti tvoje reči kada smo izašle iz ordinacije, gde te niko ni noktom nije bocnuo. MAMA, DANAS SAM DŽABE PLAKALA!
Večeras tata i ja smišljamo strategije. Treba da te pripremimo za izvesna bockanja za par dana i lepo nismo pametni. Da li da krenemo svaki dan, po malo, da ti pričamo i objašnjavamo, razumemo te i tešimo ili da ti prvi put malo prećutimo i kao silno se svi iznenadimo da nismo tačno znali šta će se na pregledu desiti?
Marija Kalas nam je svakako u mislima i onaj ko ti je taj nadimak dao, po rođenju…
Izvor: roditeljstvoiodrastanje.com