Koliko vremena vaši mališani provode ispred televizora? Mama Melisa Vilets svoje tri ćerke zabavlja na potpuno drugačiji način, a sada je svoje iskustvo poželela da podeli i javno.
Znate kada neko spomene neki zanimljivi skeč iz “Pepe praseta”? Ili iz “Maše i medveda”? Kada meni prepričavaju ovakve stvari, ja obično klimam glavom i smeškam se, ali nemam pojma o čemu se radi. Moja deca ne gledaju ove crtaće. U stvari, one uopšte ne gledaju TV.
To nije zbog toga što nemamo televizor, niti je zbog toga što smo retro i želimo da živimo u osamnaestom veku. Verovatno će mnogi od vas da pomisle da sam upravo ja zabranila gledanje televizije ili da na taj način kažnjavam svoju decu, ali nije u pitanju ni to.
Ne. Reč je o tome da zapravo nikad nisam koristila TV ili mobilne uređaje kako bih ih zabavila. Moje ćerke ni ne znaju da nešto propuštaju.
Kad su bile bebe i probude se oko pet ujutru, naravno da sam pospana uključivala Nodija i ljuljala ih dok ponovo ne utonu u san.
I naravno da im i sada nekad uključim Miki Mausa i družinu dok ja u kuhinji pripremam ručak.
Ali to nikada ne radim u večernjim satima. One se obično igraju veterinara sa plišanim igračkama ili prave avione od papira kojim kasnije lete na Novi Zeland. Uvek je Novi Zeland…
Povremeno uživamo i u po nekom porodičnom filmu.
Moje devojčice su pogledale “Zaleđeno kraljevstvo” isto onoliko puta koliko i vaša deca. Međutim, ne mogu da se setim kada su poslednji put odgledale ceo film do kraja. Ništa ne može da im drži pažnju kada znaju da ih čeka posao – nešto što treba da se gradi ili boji. Možda ih čeka neki bolesni meda…
Kada me neka od njih pita da li može da uključi televizor, ili kada procenim da im treba malo odmora od igre, ili kada je neka bolesna, naravno da ću im dozvoliti da odgledaju jednu “Barbi” epizodu. Srećom, one se zasite i pre nego što ja kažem da je vreme isteklo.
Neko moje nepisano pravilo je da im je dozvoljeno da gledaju TV jednom dnevno na otprilike sat ipo. Retko kad se dešava da to pravilo prekrše. Obično ih više interesuje da se užive u različite uloge, od prodavačica, gimnastičarki do doktorki.
Moram da naglasim da se i ja pridržavam ovog pravila. TV ne uključujem preko dana, a suprug i ja se samo nekih sat ipo opustimo ispred televizora i to kada devojčice utonu u san.
Američka akademija pedijatara je nedavno saopštila da deca, ukoliko to žele, mogu provoditi i više od dva sata dnevno uz TV program. Međutim, ja još uvek ne mislim da gledanje televizije donosi nešto dobro. Bar ne toliko koliko mogu naučiti iz igranja – jurki, bežanja, igranja raznih uloga, rešavanja problema…
Posle izvesnog vremena provedenog ispred TV-a, mislim da deca postaju usporenija i bez volje za igrom, što, na sreću, nije slučaj sa mojim ćerkama.
Izvor: Yumama.com