Možemo ih zvati darom od boga, možemo ih smatrati krunom ljubavi, možemo pragmatično da tvrdimo da su način da se produži ljudska vrsta. Koju god od opcija da odaberemo, deca su naše neprocenjivo blago, i ne postoji nijedan dovoljno dobar razlog da bismo se na bilo koji način poigravali njihovim sudbinama. Deca na ovaj svet dolaze anđeoski čista, njihove male duše bistre su poput suze, i svaki novopečeni roditelj prosto mora da bude svestan odgovornosti koja je od prvog dana na očevima i majkama. Dete se rađa sa određenim karakterom, i roditeljska najsvetija dužnost je da spozna osnovne osobine svog deteta, i da mu pomogne da se pripremi da na najbolji i najbezbolniji način zakorači u život. Novorođenče je u prvoj godini svog života prirodno vezano za majku, i njegova svest reaguje na instiktivnom i životinjskom nivou, kada se sve svodi na zadovoljenje osnovnih fizioloških potreba i ne osećaj sigurnosti. Tek sa navršenih godinu dana u mozgu deteta počinju da se odvijaju reakcije koje utiču na formiranje psihe tog malog bića, i taj proces traje do pete godine starosti, tako da je to period u kome roditelji moraju da daju svoj maksimum kada je o vaspitanju reč.
Sistem vrednosti u 21. veku je na globalnom nivou u potpunosti izokrenut, i to je nešto sa čime se suočava ceo ljudski rod. Ne želeći da ulazim u detaljnu analizu razloga zbog kojih je do tih poremećaja došlo, moram da naglasim da najveću cenu te izopačenosti društvenih normi plaćaju upravo oni koji su za sve najmanje krivi ili odgovorni – deca. I ne mogu da se otmem utisku da se baš sve urotilo protiv njih nedužnih. Očevi, rastrzani između borbe za egzistenciju i nadmetanja sa sve jačim ženama, majke rastrzane između borbe za egzistenciju i upinjanja da se bude moderna i emancipovana, društvo koje svesrdno radi na uništavanju obrazovnog sistema, imperijalni kapitalizam koji već od najranijeg uzrasta targetira decu i kroz crtane filmove od njih stvara buduće robove ispranih mozgova, zaključno sa bakama i dekama, koji, u želji da deci pruže ono za šta je evidentno da im nedostaje, često preteruju sa pokazivanjem pažnje i ljubavi, te ih razmaze. Istine radi, unuci su uvek znali kod koga će pronaći utočište i zaštitu, i ko je posebno slab na njih, tako da bakama i dekama i ne može posebno da se zameri, negde je razumljivo da decu svoje dece vide kao priliku da nadoknade propušteno i da ugađaju više nego što su svojim potomcima, pogotovo što su u ovom slučaju lišeni direktne odgovornosti. Ono o čemu roditelji 21. veka ne razmišljaju, ili bar to ne čine u dovoljnoj meri, jeste činjenica da između razmaženog deteta i problematičnog mladog bića stoji znak jednakosti. (više…)