Меша Селимовић: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом

Паметни су ово људи. Примају нерад од Истока, угодан живот од Запада; никуда не журе, јер сам живот жури, не занима их да виде шта је иза сутрашњег дана, доћи ће што је одређено, а од њих мало шта зависи; заједно су само у невољама, зато и не воле да често буду заједно; мало коме вјерују, а најлакше их је преварити лијепом ријечи; не личе на јунаке, а најтеже их је уплашити пријетњом; дуго се не осврћу ни на што, свеједно им је што се око њих дешава, а онда одједном све почне да их се тиче, све испреврћу и окрену на главу, па опет постану спавачи, и не воле да се сјећају ничег што се десило; боје се промјена јер су им често доносиле зло, а лако им досади један човјек макар им чинио и добро.

Чудан свијет, оговара те, а воли, љуби те у образ, а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када. Зли, добри, благи, сурови, непокретни, олујни, отворени, скривени, све су то они и све између тога. А поврх свега моји су и ја њихов, као ријека и капља, и све ово што говорим као о себи да говорим. 

Мислио сам нема ко да слуша!?! Има, како нема, слуша моја душа!!!

А ми нисмо ничији, увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Зар је онда чудно што смо сиромашни? Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни тко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесретнији људи на свијету, губимо своје лице, а туђе не можемо да примимо, откинути, а не прихваћени, страни свакоме и онима чији смо род, и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђи свјетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену. Сила нам је досадила, и од невоље смо створили врлину: постали смо паметни из пркоса.

Шта смо онда ми? Луде? Несрећници? Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јучер смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо камо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав.

Зар смо ми случајно овако претјерано мекани и претјерано сурови, разњежени и тврди, весели и тужни, спремни увијек да изненадимо свакога, па и себе? Зар се случајно заклањамо за љубав, једину извјесност у овој неодређености? Зар без разлога пуштамо да живот прелази преко нас, зар се без разлога уништавамо, друкчије него Ђемаил, али исто тако сигурно. А зашто то чинимо? Зато што нам није свеједно. А кад нам није свеједно, значи да смо поштени. А кад смо поштени, свака нам част нашој лудости!