– Mama, mogu li nešto da ti pročitam? – pita moja devetogodišnjakinja.
– Možeš, slušam. – odlažem svoju knjigu.
Čita mi iz dečje enciklopedije o jelenima, rogovima, cvrčcima i svaki put kad završi sa nekom činjenicom, pita me: je l’ si znala to? Iskreno odgovorim i kad znam i kad ne znam. Oči mi se sklapaju, već sam GO TO VA, ali znam da joj je važno, pa ostanem još malo kraj nje. I tad kaže:
– Znaš, mama, sad ćemo učiti „Prirodu i društvo“ i tu ima svega novog, a ja ću da čitam i ove moje enciklopedije i da mi sve bude lako.
– Pa da. Sve je lako. – kažem, gotovo nesvesno, nespremna na ono što ću čuti sledeće:
– Sve je lako kad se potrudiš.
Kaže to kao svoju najveću istinu. Kao ono: voda je bez boje, ukusa i mirisa ili dva i dva su četiri. Nastavlja da čita, ovog puta u sebi, a ja ne mogu da sklonim oči s nje. Ja sam je rodila, ima devet godina i ona već ZNA da je sve lako kad se potrudiš. Ona je negde, usput, dok je rasla POVEROVALA u to. Znam da smo dobrim delom za to zaslužni njen tata i ja, jer oduvek pričamo i njoj i njenom bratu isto.
Trudite se, trud je važan, greške postoje da iz njih učimo kako sledeći put drugačije, svaki problem ima najmanje tri rešenja, koje ti predlažeš? Trud se isplati.
Iznova i iznova. U svakoj prilici gde je to moguće, kad ih isfrustrira domaći, kad se umore od trčanja, kad se posvađaju međusobno – uvek i opet jedno te isto: važno je da se potrudimo i onda postane lako. Samo sad nije lako – još! Postaje lakše…
Nisam znala da se to „seme“ primilo.
Osunčale su me njene reči i došle kao pravi melem, baš onda kad treba. Jer sam čitav prethodni dan provela u preispitivanju: da li ih ja pripremam dobro za ovaj strog i turoban svet?
– Potpuno je pogrešno učiti decu da je sve lako. Nije, brate! Pravimo od njih budale! Tetošimo ih tu, sve nešto cile mile i onda kad naiđu na prvu poteškoću ne znaju da se snađu! Zna se, bre! Lepo je naš narod rekao: Bez muke nema nauke! – poznanica se razgalamila na rođendanu.
Bez muke nema nauke!
Odrasli smo, i to ne samo mi, već i naši roditelji, i njihovi roditelji sa tim: bez muke nema nauke. Mora da je mučno, da je teško. A gde piše?
Meni je nekako oduvek sve išlo od ruke, a kad naiđem na teški zadatak u školi, teralo me prosto, da raščivijam, da razumem, da shvatim. Ganjala sam samu sebe sve dok ne bi postalo lako. Tad sam mislila da se „ganjam“, a u stvari – ulagala sam trud i verovala, ako se trudim, onda mora da postoji neka nagrada za to.
Danas razumem da je nagrada upravo ta lakoća! Nema veze da li je nauka, da li je škola, savladavanje novog jezika ili neke veštine, heklanja ili pletenja, na primer! Nije nagrada za trud da nema više izazova, naprotiv! Nagrada je verovanje u to da kakav god izazov da naiđe – moći ćeš da se suočiš sa njim. U početku možda ne bude lako, ali to samo znači da nije lako – još! Vremenom postaje.
– Ali to kad ti detetu kažeš da je sve lako, to nije dobro za dete. – uporna je. – Praviš mekušca od njega!
– Nismo se razumele. Ne govorim ja deci da je sve lako, samo ne govorim da je sve teško i mučno. Kažem im da se trude i da onda postane lako! – borim se, očigledno, s vetrenjačama.
– E, onda postane lako?! Ko ti garantuje?!
– Pa, da nema garancije. Bolje da se trude i misle da moraju da se muče, nego da se trude i da veruju da će postati lakše. U pravu si.
– Naravno da sam u pravu! – čula je samo moje poslednje reči.
Odustajem od dalje rasprave. Ne želim u to da ulažem svoj trud – a opet, mislim celo popodne, možda su svi ti ljudi u pravu, možda stvarno bez muke nema nauke.
Kako beše ono: „Ako veruješ da možeš i ako veruješ da ne možeš – u pravu si“.
I onda moje devetogodišnje dete kaže kako je sve lako samo treba da se potrudiš.
Obožavam njeno „u pravu si“.
