Има један извор у Миокусу. Вода из њега тече још од тридесетих година прошлог века. Скоро сто година. Отворио га је један локални задужбинар уз покровитељство Хигијенског завода Краљевине Југославије. Требао би да има и споменички карактер….када би живео у некој срећној земљи. Код нас је само реновиран после поплава.
Е, тај извор, где воду точи цео крај, парадигма је наше стварности.
Одувек се сматрало благодарним подићи чесму, извести воду. Нарочито у безводном крају где су бунари дубоки и по сто метара. И ова вода тече у густом и дебелом млазу, отиче незнано где, губи се и нестаје, као што нам се и свака друга благородна идеја неког појединца изгуби у немару и забораву.
Извор је подигнут на лепом месту. Мала удолина на крају села, около високе липе, шум воде из старог камена. Мала парцела се као природни амфитеатар спушта према извору. Неко је мислио на све откидајући делић раја, дајући му неку духовну ноту.
Међутим, овај дашак романтичног ограђен је ружним металним крилима, негде кривим, са ољуснутом фарбом. То је ограда типска, штанцована на метар, јефтина и једноставна. Јер, неко је, у неком моменту добио задатак да двориште огради. И урадио је то. Али само технички. Да се посао заврши и штиклира. Без удубљивања у суштину.
Када имате бисер, драгоцен и редак, не стављате га у гвоздени рам, већ промишљате који би драгоцени метал истакао његову лепоту, правите чипку и преплет, окружујете га новом лепотом и складом. На тај начин се продужава племенита идеја коју драгоценост носи у себи. А ми нисмо народ који је учен и спреман да поштује наслеђено. Одричемо га се радо и спремно, презриво га одбацујемо и препуштамо се садашњости. Притиснути дневним, кидамо сваку везу која нас је створила. Свој дуг према прецима отаљавамо како морамо, често по наредби, често пагански. Историју смо потрпали у фолдере које отварамо само када нама тако одговара, када је подесно извадити неки податак из мутне прошлости да бисмо оправдали садашњост. И тако све почињемо испочетка.
Око извора је најчешће висока трава, после кише блато и наноси камена са пута. Решетка сливника запушена, камен обрастао наслагама лишаја. Неко је сигурно задужен да ово место одржава, али та брига је готово невидљива, а некад делује готово увредљиво јер се, после обављеног посла, види да је урађен преко воље, на силу. Остане висока стрњика са откосима који труну на сунцу. Камен се разгрне или пребаци поред стазе, а блато се претвори у прашину.
Нико на овакав начин не одржава своје двориште. Свуда су травњаци лепи, а стазе чисте. Између камених плоча вади се и најмањи коров. Али, извор је свачији и ничији. Као и гробље, као и школско двориште. И тај свако ће приметити како је неуредно, жалиће се, али никада неће себе препознати као оног који треба нешто да учини. Рећи ће: зашто баш ја. Јер код нас се ЈА не уклапа у МИ, ни МОЈЕ у НАШЕ. За НАШЕ се плашимо колико ћемо дати. Пажљиво меримо доприносе свих. Не подносимо да будемо ни најмање оштећени. Доживљавамо то као превару. Свађамо се у свим заједничким акцијама и, на крају, одустајемо. Зато нам децу уједају змије по школским двориштима, а преци почивају међу откосима бахато побацаног корова.
Млаз миокушког извора је снажан. Када точите воду, она се расипа, па су вам мокре ноге, а флаша празна. Већ неколико пута један човек на цев ставља наставак који цев сужава, али тај пластични део сваки пут неко однесе. Зашто то ради? Бахатост или потреба? Жеља да нешто упропасти или му је баш такав део лично користан? Свеједно који је одговор. Јер он, какав год био, поништава свест о заједништву, о поштовању заједничког добра, циља, идеје да ниси сам на свету, да не можеш лично ставити испред општег.
И тако, један извор, као и мноштво других грађевина и споменика по овој нашој земљи, прича причу о менталитету њеног народа који има проблем са разумевањем ко је, где живи, од чега траје и куда је кренуо. Народ који се чупа из историјских истина, а куне се у традицију, па и њу схвата само онако како му у том тренутку одговара. Народ који није хомогена маса окупљена око неке идеје, него скуп појединаца који би главу дали за своје двориште, али их суседска брига не дотиче, а општи циљ не обавезује. Народ који се куне у висине, а хода по блату, који уздиже закон, али су му у нужди драже рупе. Народ који се меша у глобално, а локално му се распада. Народ апсурда коме није јасно како је у тај апсурд упао, али не сме да тражи узрок. Јер, ако га нађе и разуме, мора много радити да свој пут исправи.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
Ставови у рубрици Лични став су управо то – лични и не одражавају нужно ставове редакције.