Minimizacija uloge obrazovanja – trend savremene zapadne civilizacije

jul 11, 2016

Veliki prosvetitelji, mislioci i naučnici takozvane zapadne civilizacije, koji su vekovima, pa i u ne tako dalekoj istoriji, nosili baklju prosvećenosti, sada se verovatno prevrću u grobu. Pamet je u međuvremenu stavljena u službu korporativnog kapitala i novac je postao jedina vrednost koja se računa. Sticanje kapitala je imperativ zapadne civilizacije i vrednost pojedinca se meri njegovom sposobnošću da zaradi i stekne. Ostali ljudski kvaliteti su demode. Pošteni ljudi su postali naivni, prirodno neambiciozni su proglašeni za inertne i manje vredne. Podobnost se više ne meri ideološkom pripadnošću, već spremnošću na SVE da bi se kapital uvećao. Novac nema naciju, rasu, veru.
dete
Ono za šta su se radnici u Čikagu izborili pred kraj 19. veka, pojeli su skakavci. Borili su se protiv nejednakosti i nepravde kapitalističkog sistema, niskih nadnica, velikog broja radnih sati. Sto trideset godina kasnije, ponovo smo na istom polazištu. Niti radimo osam sati, niti spavamo osam sati, a o kulturnom uzdizanju da i ne govorimo. Naprotiv, kultura je unižena, svedena na formu kiča, zadovoljavanja prostačkih nagona, ili koncentrisana oko elitne kulture razumljive promilima stanovništva. Proseka nema, zlatna sredina je uništena, baš kao i srednji sloj stanovništva. Forbs izveštava da 500 najbogatijih pojedinaca na svetu  “vredi” 4,7 triliona dolara (trilion je broj koji se, prema kratkoj skali, piše sa 12 nula, odnosno iznosi milion miliona). Grubo se procenjuje da bruto nacionalni proizvod svih zemalja na svetu iznosi oko 70 triliona dolara.
Najbogatiji ljudi su Bil Gejts (79 milijardi dolara), Karlos Slim (77,1 milijardi dolara) i Voren Bafet (72,7  milijarde dolara). Ne, niko od njih nije otkrio lek protiv raka, besplatnu energiju za celu planetu, način da niko na planeti ne umire od gladi ili zbog nedostatka čiste vode. U isto vreme, godišnji prihod po glavi stanovnika u Kongu je oko 750 dolara, a u Centralnoafričkoj Republici ni 640. Godišnji prihod Centralnoafričke Republike iznosi 1,723 milijarde dolara. Država od blizu pet miliona stanovnika zaradi 46 puta manje novca nego što ga ima jedan jedini čovek. Da li bi Bil Gejts mogao da kupi četrdesetak država, uglavnom afričkih? Mogao bi, bar teoretski. Da li je to normalno? Nije.
Slična situacija je i unutar većine država, ako se izuzmu socijalno najpravednije države severne Evrope. Društva su raslojena na prebogate i siromašne. Najmanje je bogatih – moraju da prevagnu na jednu od ove dve strane. Bogataši žive u svojim getoima, ne mešaju se sa običnim svetom, imaju privatne vojske koje ih čuvaju, imaju novac koji nikada neće moći da potroše. Pri poslovanju rizik dele sa svim zaposlenima, a profit ni sa kim. Raslojenost je sve veća, socijalne osetljivosti nema, što se odražava i na kvalitet lečenja i kvalitet obrazovanja.

*****

Gde je u svemu tome prosveta? Zašto u većini zapadnih zemalja trenutno postoji deficit prosvetnih radnika? Zašto prosvetni radnici u uređenim i znatno bogatijim zemljama od naše daju otkaz posle samo nekoliko godina radnog staža? Šta će razvijene zemlje učiniti sa rezultatima analiza koje pokazuju da individualizovana nastava (koja kod nas postaje moderna 20 godina kasnije nego kod njih) ne daje dobre rezultate?
Činjenica je da šačica neoliberalnih kapitalista diktira trendove u svim sferama savremenog društva. Njihovi su kongresmeni, senatori, poslanici, političari, banke… Kako se sve usaglašava sa njihovim svetim ciljem – zgrtanjem još većeg bogatstva – logično je da i prosveta na globalnom nivou radi u njihovom interesu. Pravog obrazovanja je sve manje. Đaci se uče veštinama neophodnim za rad. Obrazovanje je rezervisano za one koji će završiti fakultete, a i tu je selekcija sve rigoroznija. Pravo obrazovanje postaje nepodnošljivo skupo običnim ljudima. Za njih je dovoljno da ovladaju veštinama, a još poželjnije da budu spremni na stalne prekvalifikacije. Sve je danas tržište i sve je roba. Radnik je roba na tržištu radne snage. On treba da radi, a ne da ima opšte obrazovanje. Iz nekog razloga, te dve stvari su suprotstavljene – današnji podoban radnik ne treba da ima opšte obrazovanje. Opšte obrazovanje je, izgleda, rizik. Moguće je da vodi razumevanju šire slike, razmišljanju o pojavama i problemima, lakšem sagledavanju uzročno-posledičnih veza. Kao da onaj ko u školi nauči da misli, ne može da bude dobar varilac, na primer.
Kako se postiže ovaj cilj?
Najpre tako što se i đacima i nastavnicima ostavlja sve manje prostora da misle. Đaci uče preobimno gradivo, nepovezano, nabacano, iz često loših udžbenika. Materija je usitnjena, od šume se ne vidi drvo. Horizontalne povezanosti gradiva nema. Nastavnicima se, i to ne samo kod nas, obesmišljava nastavnički poziv, pretvara se u birokratski; nastavnik više nije uzor, nije idol, nije model ponašanja; nastavnik je pomoćnik u nastavnom procesu. Nastava je okrenuta ka animiranju đaka, đačke obaveze su minimalne, povlađuju interesovanjima učenika. Nema ponašanja đaka koje je u praksi neprihvatljivo. Sve se toleriše, gubi se moralni kompas, neguju se sociopatološke pojave, jer savremena škola za sve ima razumevanja. Kada je učenik u pitanju, on može sve.
Zatim se cilj postiže i tako što se srednje škole upadljivo raslojavaju. Dele se na one koje vode daljem obrazovanju i one posle kojih može samo da se traži posao. Ove prve kod nas još uvek nisu reformisane. One druge, srednje stručne škole, se unajveće reformišu. Smanjuje se fond opšteobrazovnih predmeta (što ide dotle da se smanjuje broj časova geografije turističkim tehničarima), neguje se nepismenost time što se u srednjoj školi ne izučava pravopis, već samo književnost. Stručni predmeti se uvode po uzoru na tuđe školske sisteme, bez obzira na to što preduslovi za njihovu implementaciju ne postoje. U eri obavezne informatičke pismenosti, kod nas se uči kako se uključuje računar. U eri bežičnog brzog interneta, naš đak uči o dajalap konekciji.
A onda stižemo do možda ključnog momenta. Kako su danas na ceni samo oni koji mogu dobro da zarade, a ne zaboravite da od zarade zavisi da li će sutra moći da se kvalitetno hrane, leče i obrazuju svoju decu, nastavnički poziv se u većini zemalja, pa i našoj, predstavlja kao nepoželjan, u startu neuspešan, neugledan, ponegde i bedan. U svetu u kome vrediš onoliko koliko materijalno imaš, prosvetni radnik ne vredi ništa. To poručuje njegova plata u Srbiji, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama i mnogim zemljama Evrope. Onde gde su plate još uvek solidne, kao na primer u Engleskoj, pobrinuli su se da broj radnih sati bude takav da odbije svakog kvalitetno obrazovanog pojedinca i usmeri ga na delatnosti u kojima će sa tim brojem radnih sati zarađivati nekoliko puta više novca. To neminovno dovodi do negativne selekcije. Najbolji beže od prosvete jer od nje ne mogu ni pristojno da žive. Oni drugi, shvatajući da nisu po meri velikih i uspešnih kompanija, završavaju u školi.
Kod nas je situacija možda malo drugačija, zbog visoke stope nezaposlenosti i zbog toga što je naći danas posao ravno dobitku na lutriji. Ali i kod nas najbolji traže posao na boljem mestu i često im je škola samo prolazna stanica dok do plaćenijeg posla ne dođu. Naravno, ima i pravih zaljubljenika u posao i njihov je položaj možda najtragičniji, jer bi u nekom drugom sektoru sa tolikom posvećenošću poslu mnogo bolje prošli. Ovde se to ne ceni i ne nagrađuje. Istina, ni javašluk se ne kažnjava, što sve zajedno vodi još većem urušavanju prosvete.

*****

Kome je i zašto u interesu da nastavnik ne bude važna figura u životu deteta?
Opšteprihvaćeno mišljenje je da je osnovni razlog u tome što je lakše manipulisati neobrazovanim čovekom, odnosno ljudima poniklim u lošem obrazovnom sistemu. To je verovatno tačno. Knjiga je oduvek bila pretnja tiranima, pa je misleći čovek verovatno pretnja modernim pravim vlastodršcima (ne mislim na političare).
Međutim, ovde se možda dobro uklapa i Maslovljeva hijerarhija potreba, gde ispunjenje potreba iz jednog nivoa, rađa motivaciju i težnju da se ispuni i naredni nivo. Na najnižem nivou su fiziološke potrebe. Savremena zapadna civilizacija svom stanovništvu uglavnom dozvoljava da ove potrebe budu zadovoljene – hrana, voda, san. Na narednom nivou je osećaj sigurnosti – siguran posao, bezbednost porodice, zdravlje. Tu nas već drže na klackalici. Ako taj nivo ispunimo, težićemo ka samopoštovanju, uspehu, priznavanju našeg uspeha, a dalje bi nas težnje odvele do potrebe za samoostvarenjem. Nije komplikovano utvrditi čemu teži neobrazovan čovek, koji provodi dane radeći za druge, sa minimalno vremena ostavljenog za neke druge sadržaje, u stalnom strahu zbog radnog mesta i kakvog-takvog blagostanja i sigurnosti koje može da obezbedi svojoj porodici. Nije teško zaključiti ni da takav radnik ne postavlja pitanja, nema ni vremena ni hrabrosti da se bavi borbom za svoja prava, sada već možda i ljudska, a ne samo radnička. Takav radnik je vojnik sistema koji je stvorio neoliberalni kapitalizam. Sluša naređenja, ne postavlja pitanja – ni kada se radi, ni kada se deli dobit. Za više oblike potreba ne zna. Nema naviku da čita knjige, radije gleda televiziju, a tu stvari preuzima u svoje ruke industrija zabave, kroz marketing udružena sa velikim kompanijama. Diktiraju potrebe, a neretko ih i veštački stvaraju. Očas posla čovek sa dva zdrava oka postaje slepac.
Čovek postaje nezainteresovan za sve, osim za bazične potrebe. Letargija vlada čitavim društvima, prisutan je osećaj nemoći da se bilo šta promeni i večita uteha potlačenih – može i gore! Danas u Srbiji radnik koji prima minimalac radi puno radno vreme, punu radnu nedelju, na kraju meseca bira da li će platiti račune ili kupiti deci hranu, pošto za oba ne može da zaradi. Minimalac je određen tako da pošten čovek i pošten radnik ne može da se izdržava od svoga rada. Ipak, on ćuti i ne buni se.
Da li bi nastavnik koji bi tog radnika, dok je bio đak, terao na razmišljanje, koji bi kod njega probudio samopoštovanje, koji bi mu govorio o Islandu i njegovim hrabrim odlukama da u “spasiteljima” prepozna generatore krize i protera ih iz zemlje, koji bi govorio o renesansnom čoveku i njegovim širokim interesovanjima, o pogubnosti reklama, tumačio da po Ustavu možemo da se lečimo gde god hoćemo i da niko ne može da nam uskrati to pravo rešenjima raznih komisija, predložio da izračunaju koliko za radnog veka radnik izdvoji za penziono osiguranje, a kolika mu je penzija – da li bi taj nastavnik u njega usadio svest o tome da se nije rodio da bude moderan rob i da je ogromna nepravda da mu život prolazi u stalnom strahu i borbi za puku egzistenciju?
Možda i bi.
Da li imamo takvog nastavnika?
Sistem se iz sve snage trudi da ga nemamo.
I za sada mu dobro ide.
U tekstu su korišćeni podaci preuzeti iz magazina Forbs i sa sajta Svetske banke.
Za čitanje preporučujem ovaj tekst o neoliberalizmu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama