Мирослав Мика Антић: Немој никад да се враћаш када једном у свет кренеш!
Неповратна песма
Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш
Немој да ми нешто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати
Ту је оно чему можеш срце дати.
Ал’ ако се икад вратиш
мораш знати
ту ћеш стати
И остати.
Очима се у свет трчи
Главом рије млако вече
Од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем.
И од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак
да у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.
Ти за корен
ниси створен
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал’ кад пођеш – немој стати
Махни руком.
И одјури.
Ко зна куд ћеш.
Ко зна зашто.
Ко зна шта те тамо чека.
Ове су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети.
Сањај.
Трчи.
Стварај зору кад је вече.
Нек’ од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш – крени лудо,
устрептало,
радознало.
Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал’ ако се и позлатиш,
ил’ све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.
Мирослав Мика Антић