Некада давно је стари Чироки своме унуку испричао једну животну истину .
– У унутрашњости сваког човека се води битка. Као борба између два вука.
Један вук представља зло. Представља бес,завист, љубомору, жаљење, похлепу,ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех,љутњу, инфериорност, лаж, лажни понос, егоизам…
Други вук представља добро. Представља оно што пружа ужитак, мир, љубав, наду, ведрину,понизност, љубазност, доброћудност,срдачност, дарежљивост, истину, саосећање и веру.
Мали индијанац се замисли на неколико тренутака. Све своје мисли вредно усмери у дубину дедових речи, те га запита : – Који вук на крају победи ?
Стари Чироки одговори са смешком на лицу: – Побеђује увек онај којега храниш…
Храна за злог вука:
Бес: учињена ми је неправда и применићу силу да то исправим! Како се само усуђује??? Сад ћу ја да им покажем!!! Не могу са мном тако!!! Одбијам да мислим на било шта друго!!! Ово је најважније!!!
Завист: неко има нешто што ја желим а немам…нећу се потрудити да то стекнем, то захтева напор, лакше је завидети…
Љубомора: вољена особа припада искључиво мени…не сме никог да погледа…не сме да комуницира са другима…шта ћу ако ме остави? Не могу да живим без ње/њега…без ње/њега мој живот нема смисла…без ње/њега ја не вредим…
Жаљење: ех, да сам само рођен у неко боље време, на неком бољем месту… ех да сам уписала други факултет…ех да ме Он није оставио, да ме волео… ех да су ме родитељи васпитали другачије…
Похлепа: није битно ово што имам, битно је оно што немам… никад није довољно…
Ароганција:ја сам бољи од других, нико ми није раван…ја сам изнад свих…заслужујем посебан третман…за мене не важе правила која важе за друге…
Самосажаљење: јадна ја, ништа ми не иде…сви су бољи/лепши/паметнији/успешнији од мене… само се мени лоше ствари дешавају…нико ме не воли….нико ме не поштује…
Храна за доброг вука:
Ужитак: како сада, данас, могу себи да причиним задовољство? Како могу да обрадујем себе?
Мир: могу да замислим да сам на неком мирном месту, у природи… на неколико минута могу да “побегнем” тамо… могу да свесно дишем неколико минута, да обраћам пажњу на сваки удах и на сваки издах, и да је тих неколико минута, које издвајам за себе, једино важно како дишем, једино важно да дишем…
Љубав: кога све волим? Ко све воли мене? Издвојићу пар минута да заиста осетим ту љубав, пар минута посветићу томе… како данас могу да покажем љубав?
Ведрина: сетићу се неке смешне ситуације, омиљене комедије… замишљаћу да ми се испуњава жеља… сетићу се неких лепих догађаја… замислићу шта би лепо могло да се деси…
Љубазност: коме ћу се данас осмехнути? На кога ћу обратити пажњу? Коме ћу упутити лепу реч? Шта могу данас да учиним за неког?
Саосећање: како се осећају људи око мене? Како се ја осећам због тога? Могу ли некако да помогнем? Или је можда само потребно да будем ту? Можда могу да питам ту особу шта јој треба од мене…
Захвалност: шта све имам, материјално и нематеријално? Ко ми је све помогао/помаже? Којим особама сам захвалан што су у мом живоу сада? Којим особама сам захвалан што су биле у мом животу? Шта су ми те особе давале/дају… на чему сам им захвалан? Да ли то показујем? Да ли оне то знају’
Ово су само неке идеје за “храну за вукове”, постоји још много различитих начина, за различите особе, ситуације, животна доба…
Као и са храном за тело, није довољно понекад унети понешто здраво, важно је свакодневно водити рачуна о квалитету исхране. Ова прича може да послужи као подсетник, леп начин да се увече “преслишамо” шта смо то учинили за себе, а шта против себе.
Јелена Пантић
Извор: www.jelenapantic.com