Rođendan jednog osmaka. Majka ulazi i prekida žurku, deca su zatečena, slavljenik se stidi, a ona traži od svakog da izrecituje pesmu koja je zadata za domaći. Neko se usteže, neko nema pojma, pa majka grdi i ističe obaveze ispred zadovoljstva.
Nerealno? Ne, stvarno se desilo.
Dečak iz priče je jedan od najboljih đaka u svim školama koje je pohađao, osoba natprosečne inteligencije koji karijeru završava kao električar. Napustio je fakultet posle tri briljantne godine bežeći od uzde koja mu je oduzimala sve osim indukovane ambicije. Izabrao je slobodu.
Devojčica uvek u pratnji majke, obučena staromodno, čista do perfekcije, pogleda uvek spuštenog. Nema drugove, ne učestvuje u razrednim aktivnostima, uvek sve zna, uspeh odličan. Ugašena senkom koja joj ne dozvoljava da udahne. Za decu je gotovo nevidljiva, samo majka dobija nadimak koji je aluzija na neprekidno prisustvo.
Društvo ovu pojavu ne definiše kao nasilje. Majku svrstava u posvećene. Možda preterano revnosne, ali šta se tu može.
Devojčica se na polovini srednje škole surva u sebe. Niko je ne oseća kao žrtvu. Biće ubeležena kao psihijatrijska statistika.
Jedna druga devojčica završava zadatke na takmičenju iz fizike. Javlja roditeljima kako je vrlo zadovoljna, ali rezultati to neće potvrditi. Ulaže prigovor, otac i majka galame po hodnicima, a ona pred komisijom, koja neće da uvaži objašnjenja, upire prstom i besni braneći svoj postupak. Tumačenja ne sluša, ona je u pravu, mora da bude u pravu, očajno zahteva neku pravdu koja će pokazati kako su svi prinudni sati vežbanja nečemu vredeli. Kada to ipak ne dobije, roditelji je guraju u nezadovoljstvo prema nastavnicima, grde i optužuju svakoga ko se usudio da poremeti zamišljeni cilj, ko se drznuo glasno reći kako dete nije za taj put.
Mnogo je takve dece. Anksiozne, sa izgriženim noktima, sa mučninom i povraćanjem pred svaki kontrolni, maničnog pogleda kada stignu ocene. Preozbiljni i na silu sazreli, oni u ostaloj deci vide samo rivale, zavide i svađaju se, želeći da zaštite sebe od oluje koja im oduzima pravo na radost. Njihovi roditelji nemaju dete, već projekat. Igraju vrlo perfidnu igru u kojoj plasiraju lične ambicije kao trasu kojom se mora ići. Jer je ona za „dobro deteta“. Jer je ona jedino ispravna. Jer oni najbolje prepoznaju kapacitete sa kojima raspolažu. Ne sme se ni mrva izgubiti.
Kod deteta se formira neki proces identifikacije sa agresorom, ono usvaja jedini model koji mu se nudi, koji mora nužno da prihvati kao svoj. Roditelje obožava, vršnjaka se odriče i nosi nametnuti teret. Za kontinuitet procesa nije potrebna kazna, dovoljno je razočarenje u slučaju neuspeha, zahtev da se radi malo više, vežba duže, korača snažnije. Krivica se često prebacuje na okolinu koja ne uviđa izuzetnost, pa zavidi i sapliće.
Ovi roditelji uvek govore u množini: imamo kontrolni, sada spremamo anatomiju. Znaju svaku lekciju, reference profesora i fakulteta, prečice do ostvarenja. Prepričavaju tuđe priče o uspehu. Stoje zamišljeno pored klavira ističući vanvremenski osećaj za muziku koju njihovo dete izvodi. Ispituju ga pred gostima izvlačeći podatke koji će zadiviti. Očekuju pobede i ovacije. Jedino što ne vide je silueta koju gaze, prazan pogled, odsustvo radosti. Ne osećaju da je dete nestalo, da su mu isisali svaki deo života i pretvorili ga u plakat na kome su ispisane njihove rečenice, njihovi snovi, njihove potrebe.
Nasilje nije samo fizičko. Davno je to definisano. Međutim, nasilje koje čine preambiciozni roditelji ne postoji ni u jednom spisku. Sistem ga dopušta, nekad i podstiče, jer ovakve roditelje ne vidi kao predatore. Smatra ih požrtvovanim, upućenim, često ih poštuje kao saradnike, prihvata njihovu igru jer je i sam takmičarski, orijentisan isključivo na znanje, bez kapaciteta da sagleda suštinu ličnosti svakog deteta i u tome pronađe najbolje.
Ako je dete talentovano, ako svojim sposobnostima nadilazi okolinu, učenje je za njega čista radost. Ima ih malo, ali lakoća sa kojom oni savladavaju zadatke, odsustvo potrebe za dokazivanjem, samouverenost u nastupu, žeđ za novim, jasno ih izdvajaju iz okoline. Po pravilu, oni imaju roditelje koji su podrška samo logistički. Ova deca od ranog uzrasta bivaju samostalna, nameću neku vrstu autoriteta koji ne dozvoljava mešanje. Za njih je učenje proces, ulica za koju nisu sigurni kuda vodi, ali uživaju u svakom koraku.
Talentovana deca se ne mogu na silu proizvoditi. Ne postoji matrica koja će od proseka napraviti izuzetnost. Naporni rad će izbrusiti svaki atom, ali, ako se materijal previše optereti, on puca. Nekad vidno i trajno, nekad ode u potajnu tugu, raspolućenost, večno traganje za onim što nije dostignuto, a toliko je propušteno.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca