Мој отац је био комуниста. Ускрс се славио код бабе. Мајка је увек говорила: морамо у село због деце. Зато ми је Ускрс дечји празник. Сунце и радост у једном дану.
Баба нас чека на капији. Грли ме дуго, устрeптала од чекања. На брзину нуди послужење, па одлазимо у кујницу, малу дворишну кућу ниског зачађеног плафона. У углу је кутија пуна обојених јаја, али она пали свећу, узима две шараљице и примиче столице. Оставила је неколико јаја само за мене и њу. Намешта ме, савија ми руку, лепи восак за прст. Прво причамо и смејемо се, све је занима, реченице су нам недовршене, хватају једна другу, прекидају се и надовезују. А затим наступи тишина. Видим јој само лице уоквирено пламеном свеће. А кад је све готово, брише руке о кецељу као да скида ове тренутке са себе. Лежем у уштиркану постељину, све шушка око мене, мирише на лаванду и босиљак и, пре него што заспим, чујем је како клечећи поред кревета шапуће молитву. И све до сада, када имам шездесет, то је тишина најдубљег спокоја.
Ујутру ме пробуди зрак који клизи по соби. На кревету поред је сложено ново одело. Све ново. Радост ми подиже покриваче, али је одлажем, лежим потпуно топла и мирна.
Када је моје дете порасло до стола, Велики петак поподне је постао неприкосновен. Почињао је недељама раније када смо планирале боје и шаре, бирале и куповале, а затим седале у хаос бочица, туба, шарених хартија и трака. Без музике и телевизије, разговори су наилазили у таласима и тонули у тишину. Гледам је лепу, замазаних руку, са бојом по лицу и кецељици, како сa пажњом обрће јаје, није задовољна, враћа се на још једну тачкицу, па је брише, мења, ставља другу. Када заврши, одахне, мало чека, гледа у даљину, па узима следеће јаје. И све до сада, то је тишина најдубљег припадања.
Сутрадан се пакујемо и одлазимо код бабе и деде, мојих родитеља, јер смо породица само она и ја, а празници знају бити пусти у малом друштву. Бучно је на доласку. Моја мајка у свом елементу, опијена редом и организацијом, већ после кафе излаже сатницу и распоред. Дан пролази, обавезе су готове, наступа вече, отац и ја седамо на терасу у тишину ноћи, под огромно небо. Причамо. Нема теме. Пребацујемо се, некад се слажемо, некад убеђујемо. Он седи са ногама пруженим на другу столицу загледан у таму. Миран. Никад не даје савете. Само каже: помози ми да разумем. И ја стружем у његов профил све до последњег остатка душе. Ћути када се слаже. Или тихо проговори: е, моја мала… А онда и то прогута ноћ. Наступи тишина. И све до сада, то је тишина најдубље љубави.
Ујутру буде честитање. Он ми ставља оба длана на образе, гледа ме у очи, ћути, а затим загрли. Тишина претходне ноћи добије дубину.
И сада је петак пред Ускрс за децу. Унука седи са својом мајком. Цртају. Размењују фломастере и налепнице. Боје на свој начин. Ја послујем око њих. Слажем коцке и гурам аутиће са унуком, преврћемо се, јуримо, цичимо и кријемо. А онда застанем и гледам њих две одвојене у тишини. Љубим их издалека, седнем мало поред, узмем јаје, прошарам четкицом, тек толико да додирнем њихов облак. И то је тишина најдубље захвалности.
Ујутру седим на свом месту. Рано је. Зелено ми улази кроз прозор, бистро је, сунце се тек помаља у оквиру. А онда се чују мала стопала. Топла и чупава, у нагужваној мајици, она застаје, трепне пар пута и седа у загрљај. Не говори ништа. Ћутимо у тишини јер све знамо. Ускоро ће дан. Сутра је празник. А ово је само наше.