– Javlja li se studentkinja?
– Kako ne, svaki dan smo na vajberu!
– Uh, pa nije to to… A vi kako ste, ne smem ni da te pitam…
– Što?
– Pa kako što? Mora da plačete dan-noć!
– Molim?
– ’Ajde sad, nemoj da se tu pretvaraš… Mora da vam nedostaje, kuća prazna!
– Vidi, ako je pitanje da li nam nedostaje, odgovor je – naravno da nedostaje. Nedostajala nam je i pre nego što je stvarno otišla. A da plačemo – ne plačemo!
– Ih…
– Pa, nije otišla na gubilište pa da plačem! Otišla je da studira u jednoj sređenoj zemlji, na smeru koji je sama odabrala, što bih plakala? To je želela i biće da se nije prevarila. Oduševljena je fakultetom, profesorima, studentima, ima sobu u studentskom domu koji je fenomenalan, jednom rečju – uživa.
– Jesi sigurna? Nigde ne cvetaju ruže…
– Sigurna sam milion posto. Ne znam za ruže, ali lale tamo cvetaju u svim bojama koje možeš da zamisliš!
– Ali zaista me zanima, recimo šta je toliko divno na fakultetu?
– Pa evo, recimo, da ti kažem da joj je jedan od prvih utisaka bio da je dekan jako duhovit čovek.
– Dobro, i?
– Ne kapiraš? Jesi ti svog dekana upoznala? Ja svog nisam sve do samog momenta kad sam, u arhivi fakulteta, preuzela diplomu koju mi je teta zatim umotala u registar-papir. To je bila moja „svečana akademija“. Išla sam da ga pitam da li mu je to normalno. Nabila sam tu trubicu od svoje teško zarađene diplome na prst i pitala ga baš to: „Da li je Vama ovo normalno?“
– Šta ti je rekao?
– Rekao je „Nemojte mi stajati na muku“ i prošao pored mene, tada već diplomiranog profesora engleskog jezika, kao pored turskog groblja. Možemo reći da je i on bio duhovit. A tvoj dekan, je l’ i on bio duhovit kao moj?
– Ne sećam se da sam ga upoznala… ikad.
– E, vidiš. Ovde je dekan fakulteta, starog preko 400 godina, organizovao prijem za brucoše. Obratio se svakoj studijskoj grupi zasebno i – šalio se sa studentima. Ne na njihov račun. Ne sarkastično, kako smo mi od svojih profesora navikli. Hteo je da ih opusti, da se smeju, da vide da nisu došli u tamnicu i među neprijatelje.
– I to je to?
– Nije. To je samo početak, ali je meni i to već bilo dovoljno. Zatim im se obratio šef katedre i upoznao ih sa tokom studija. Pričao je kako će biti kad budu u trećoj godini na razmeni.
– Dobro, i?
– Slušaj još jednom – na TREĆOJ godini.
– Ne razumem.
– Naravno da ne razumeš, jer tebi su, kao i meni, od prvog dana govorili da će od prepunog amfiteatra samo nas desetak diplomirati.
– Aha… pa jeste…
– I znaš šta je novo? Ćerka mojih prijatelja upisala fakultet ove godine kod nas, čik pogodi šta im je profesor rekao na prvom predavanju? A bilo ih je oko 200 u sali.
– Nije valjda…
– Šta se čudiš? Sećaš se u srednjoj kad nas je dočekala ona što nam je predavala, kao, stručni predmet i rekla „Jedno zapamtite – ova škola nije obavezna!“. Znaš, pitam se, da li je ikad ijedan đak ili student radio bolje ako je uplašen i ponižen.
– Pa ne znam, to je prosto ovde tako
– E, to ti je jedan od odgovora zašto moja studentkinja uživa. Ona prosto nije htela da prihvati to „tako“, kako je ovde. Onda, program. Ne mora da bude dosadno, naporno, teško, suvoparno da bi bilo kvalitetno. Njoj je zanimljivo. Ovde svi misle da je studiranje prava „smaranje“, „bubanje napamet“ i tako to. Ona je počela od slučaja koji je bio u sudu mesec dana ranije!
– Dobro, ali doći će i oni do dosadnog, ne može drugačije!
– To ne znamo, možda i može. Kod nas ne može, to sigurno. Ali i ako dođe do tog dosadnog, bar ih nisu zadavili na početku! Profesori su fini prema njima, trude se da im objasne, odgovaraju na mejlove odmah… Ispiti nisu zamišljeni tako da nađu šta studenti ne znaju. Sve je više nego primenjivo.
– A gde je „Ostajte ovdje“?
– Nigde. Dolaziće ona ovamo, ali će svoju sreću tražiti sama, gde god to bilo. Ako je na Marsu – neka ide na Mars! Mi smo svoje proživeli kako smo znali i umeli, naša deca neka biraju svoj put.
– To je tačno. Ako je njoj lepo…
– Prelepo joj je! Pri tom, ove svakodnevne potrepštine su jeftinije nego ovde. Kad dođe iz prodavnice i ispriča mi šta je sve kupila za 15 evra dođe mi da plačem. Pa, jesmo mi ovce za šišanje??
– A zamisli njihov standard…
– To ti kažem! Grad čist, uredan, miran… A ako bude htela nešto drugo – molim lepo! Neka ide dalje, neka se vrati zauvek, šta god da odluči nije bitno, ja samo želim da ona bude srećna.
– Dobro, razumem, ali reci ti meni, što su onda svi naši kad odu u svet najbolji? Biće da nam škole nisu baš toliko loše…
– Vidiš, ja mislim da je to o „svim našim najboljim svuda u svetu“ velika zabluda. U stvari, to je rečenica koju ponavljamo, a da se nikad nismo udubili. Koji su to „svi“? Jedan mali broj izuzetnih bi uspeo gde god da ode. A onda, kad se negde istaknu, naše školstvo se potpiše ispod njihovog imena i onda mi imamo lažni utisak da su naši najbolji. Dok su ta ista deca ovde, slabo se ko tuče da se potpiše ispod njihovih imena. Uglavnom prođu neprimećeno ili osvoje neku opštinsku nagradu eventualno. Često smetaju jer su nemirna, zovu im roditelje, grde ih… Onda ih neka strana ustanova prepozna i hop – naši najbolji „gde god da odu“. Tih najuspešnijih je procentualno malo u odnosu na sve koji su otišli. A ovi drugi koji nisu baš stigli do Pentagona – e, o njima se ni ne čuje. Pri tom, ljudi koji ponavljaju tu frazu o „našima koji su najbolji“ ne poznaju nikoga od tih najboljih. Samo prenose s kolena na koleno bajku o prirodno nadarenom narodu koji nije svestan kako mu je školstvo dobro!
– Nije baš tako, evo Mirkov sin je u Kanadi, direktor u Eplu.
– I ko još?
– Pa ne znam sad, ali…
– Pa nije Mirkov sin „svi“. To je jedan jedini čovek. Ima ih još, naravno, kao što ima i najboljih Engleza, Kineza, Nemaca, Rusa….
– Dobro, ali ipak… Ja se nadam da će naša devojka jednog dana da se vrati i da nam bude ponos ovde. Ko će da ti obilazi grob jednog dana? Samo nju imaš!
– E, molim te, ako kreneš o grobovima kao razlogu da se dete vrati ovde, bolje da se rastanemo. Ionako žurim, zvaće me posle predavanja.
– ’Ajde, drži se, šta da ti kažem.
– Ja se držim, drži se ti, rekla bih…