Raspad sistema je svuda oko nas. Ako otvorimo vrata bilo koje institucije, očekujemo probleme. Čitamo o negativnim iskustvima. Punimo se otrovom.
Međutim, čuda postoje. Namerno koristim termin čudo jer, u uslovima potpunog društvenog iskliznuća, svaka normalnost se tako doživljava.
Moja unuka se početkom oktobra razbolela. A kad se dete razboli, boluje čitava porodica. U početku sve deluje gotovo bezazleno, ali naredne analize u šabačkoj bolnici pokazuju da je stanje ozbiljno. Upućuju nas na Institut za majku i dete u Beograd, na odeljenje za kardiohirurgiju. Tamo provodimo dve nedelje, prvo ćerka, a zatim ja, kao pratioci, i, ako postoji nešto što čime u takvoj situaciji čovek može biti zadovoljan, to je tim ljudi koji na ovom odeljenju radi.
Pre svega, ti ljudi se susreću sa decom i roditeljima obeznanjenim od straha i neizvesnosti. Znaju da se nose sa tim. Pristupačni su i blagi, spremni za svako pitanje. Sestre su uvek tu, smenu počinju tako što obiđu sve bolesnike, porazgovaraju bez žurbe i nervoze, smiruju, teše, saslušaju. I nisu to samo prazne priče. Svaka nedoumica se prosleđuje lekaru, odgovori stižu u razumnom vremenu. Stiče se utisak potpune zaštićenosti i pratilac uz dete treba samo to da bude, ništa više, sve drugo je obezbeđeno i zbrinuto. I, što je bitno, jako bitno, sve te sestre znaju da su pratioci ljudi sa vrlinama i manama, ali ljudi u najvećoj mogućoj nevolji, jer ne postoji osuda ni teška reč, već razumevanje i podrška.
Odnos prema deci je odličan, drugarski, sa dozom autoriteta i deca to prihvataju. Uz sve neprijatnosti koje lečenje sa sobom nosi, atmosfera je relaksirana jer postoji poverenje i briga. Deca to osećaju čak i kada se hrabrost izgubi, kada je zameni panika i plač.
Svaka intervencija lekara je roditeljima predočena jasno i precizno, pre operacije i posle. Razgovor traje onoliko koliko je potrebno. Lekar naglašava da ne postoje glupa i nepotrebna pitanja, on crta, pokazuje fotografije, do detalja obrazlaže sve što će biti rađeno. Nije to rutina, već apsolutna profesionalnost i odgovornost za nečiji život, za mucava i zagrcnuta stanja roditelja od kojih se traži da se saglase sa procedurama lečenja. Posle operacije, uz krevet deteta, čeka čitav tim koji je bio u sali, svako izlaže situaciju iz svog domena. Poštovanje. Poštovanje prema detetu, majci, ocu, koje ne prestaje sve do izlaska iz bolnice. Lekar je uvek dostupan, da li kroz poruke preko sestra ili je u pitanju lični dolazak, poziv telefonom radi nekog bitnog obaveštenja, tako da roditelj stiče utisak potpune posvećenosti i bezuslovnog poverenja.
Naša priča se završila srećno. Prilikom izlaska, sve do lifta, ispratilo nas je čitavo osoblje kao iz neke kuće posle sedeljke. Zdravilo se i ljubilo sa detetom, grlilo roditelje i mahalo, a zatim vratilo krevetima ostale dece u zgradi od trinaest spratova gde je svaki kvadrat velika muka.
Ne znam kako sve ovo radi. Ne znam kako postoji mesto koje nije oštećeno zlim vremenom u kome živimo. Ne znam na čemu opstaje entuzijazam ovih ljudi. Samo sam i dalje potpuno oduševljena i zahvalna za sve što sam videla jer to budi nadu da skrivenih mehura smisla i ljudskosti ima. Ako toga ima, biće bolje, jer dobrota i poštenje, disciplina i znanje, žrtvovanje u ime višeg cilja, moraju pobediti mrak kroz koji gazimo.