Nekada davno sam stvarno mislila da sam jedna pametna, strpljiva i tolerantna osoba, da konflikte umem da rešavam mudro i da iz nekih svojih malih bitki izlazim kao pobednik. Nekada davno, moj je dan započinjao u podne, a završavao se kada i gde poželim. Nekada davno, znala sam da ostanem sa pet maraka u novčaniku i dva jajeta u frižideru i to prihvatim gandijevski, mirno.
A onda… Onda sam postala majka.
I sve se promenilo. Oko mene. U meni. Sve što sam pokušavala da budem ili mislila da jesam – našlo se pod znakom pitanja. Pamet je rekla zbogom, kad sam se prvi put susrela s trideset devet sa pet. Strpljenje pobeglo glavom bez obzira kada su došli grčevi i prvi zubi. Tolerancija zavukla pod krevet, kada sam shvatila da mi, ako u komadu ne spavam četrdeset i osam sati, smeta sve – od škripanja parketa, preko šuštanja vode kod komšije iznad, do zvona na vratima. Više se nije znalo kada i gde počinje moj dan, a vražje pelene koštale su kao suvo zlato. I da, sve mi je jako išlo na živce.
I to nije bilo najgore. Kada je Njeno Visočanstvo Beba malo poodrasla, prohodala i progovorila, sa setom sam se prisećala dana kada sam mogla da je ostavim u krevecu, otrčim do kuhinje, vratim se i zateknem je istom mestu na kom sam je i ostavila. Svojim gegavim koracima, hodanje je slalo određenu poruku – stigni me, mama, vidi me, pašću ako me ne budeš držala, mama, a ako padnem, plakaću mnogo i glasno i onda ćeš i ti plakati, zato ti je bolje da me uhvatiš dok još možeš.
Nakon prvih koraka, došle su prve reči. Mama, mama, mama, mama…! Po hiljadu puta na dan. Šest puta u minuti. S vremena na vreme, uzimala bih ličnu kartu ili bilo koji drugi zvanični dokument – tek da se podsetim svog pravog imena. Niko me više nije tako zvao. Jer bila sam Mama. Dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji – samo i jedino – mama.
I tako, posle prvih reči su došle rečenice. Izjavne, odrične, upitne, sve moguće. Pa razbacane igračke po kući. Pa čvrsta hrana. Pa hrana posvuda. Pa jasle. Vrtić. Mlađa grupa, starija grupa. Predškolsko. Mogla bih da se zakunem da nisam ni dvaput trepnula, a već mi je rekla kako jedva čeka da napuni osamnaest i da se odseli iz ove odvratne kuće. Mogla bih da se zakunem da to nije bila jedina stvar koju nisam želela da čujem. Ikada. A čula sam ih. Mnogo.
Imala je četiri godine kada mi je rekla kako sam loša majka, i kako je Majina mama najbolja na svetu jer im daje da jedu sladoled pre ručka. Nije prošlo dugo, izjavila je kako bi volela da mi nismo njeni roditelji i da bi, da može, da živi u nekoj drugoj porodici. Bilo kojoj drugoj porodici, da budem precizna. I da bi radije ostala kod drugarice nego što mlatara s nama po vikendici. I da njenu sestru volimo više nego nju. I da tatu voli više od mene. I da mene voli više od tate – sve u zavisnosti od toga ko se u datom trenutku pitao za džeparac, vreme do kada će ostati napolju i slično.
Ali, tata je rekao da mogu, govorila bi kada bih pokušala da sprečim neko spavanje kod drugarice. Verovatno je isti argument po potrebi serviran i tati. Nikada neću biti kao ti, obećavala je čvrsto svaki put kad bih joj rekla da spremi sobu, iznese đubre ili uradi bilo koju drugu društveno korisnu stvar. Obično bi usledilo treskanje vratima, ‘’ostavi me na miru’’, i slične varijacije na temu.
Onda su na red došle ozbiljnije reči. Mrzim te, kazala je. Sada se više i ne sećam zbog čega. Sećam se samo da sam sedela i pokušavala da se setim da li sam ikada u životu svojoj majci rekla da je mrzim. Pomislila jesam. Rekla nisam nikada. Ne misli ona to stvarno, rekao je moj muž. Ona to samo tako… proći će je. Druga su to vremena bila. I nemoj baš sve da shvataš lično.
Ti ne razumeš, odgovorila sam. Nije rekla tebi, meni je rekla da me mrzi. Mrzi. Mene. Rođenu majku. Šta se ložiš, ima šesnaest godina, mrzi sve, tebe, mene, matematičarku, poštara, onog što vozi autobus… Znam, ali meni je rekla.
Meni, koja se ceo život borim za nju. Meni, koja crvenim na roditeljskim sastancima, opravdavam časove, u šest ujutro jurim krep papir za likovno, rešavam jednačine sa šest nepoznatih, vadim koren iz trocifrenog broja, menjam obloge kad je bolesna, nabavljam karte za koncert, vodam na klizanje, odbojku… Meni…? Jeste, baš meni.
I kunem se da bih ostatak svog života provela plačući na onom istom trosedu, da nije izašla iz sobe, bacila se na mene i stala da se izvinjava. Izvini, mama, nisam tako mislila. Ne znam šta mi je bilo… Mislila si, mislila, šmrcala sam. Nisam, mama, mame mi, tebe mi… Eto, u majku se kune i laže… Ali mama, stvarno nisam. Dobro, nisi. Mama…? Molim..? Mogu večeras da spavam kod Dunje..? Ne možeš. Ali mama, tata je rekao da mogu… tataaaaa…!
I tako, nakon što je rekla da mrzi mene, izjavila je kako mrzi i sebe. Kako ne voli svoje oči ni svoju kosu ni svoja stopala ni ništa svoje… I to me je pogodilo više nego što sam mogla da zamislim. Kako možeš da ne voliš sebe kada si tako mlada i lepa…? Kako ne vidiš koliko si samo savršena?
Nakon što smo preživeli mržnju mene, i mržnju sebe, i nakon što se odustalo od operacije stopala – izjavila je da želi da se tetovira. Ne mogu više, stvarno ne mogu, pomislila sam. Znaš li koliko je to opasno? Misliš da svi sterilišu igle? A šta ako ti se ne dopadne? Imaš li uopšte predstavu koliko boli uklanjanje tetovaže?
Kada smo nekako odustali od trajnog obeležavanja sopstvenog tela mastilom, usledio je sledeći šok. Poziv u neko doba noći, njeno ime na ekranu, i njen glas koji kroz suze saopštava, da je sasvim slučajno udarila u staklena vrata, tom prilikom polomila nos ali da je sad sve u redu i da ništa ne brinemo. Vratima su ostala čitava. Ja, eto, nisam. Tu noć bila sam najbolja mama na svetu. Sledećeg dana ponovo najgora. Naravno da nemam pojma zbog čega.
Vremenom sam se pomirila s činjenicom da nisam kul-mama, da je moja garderoba ostala na stranicama Burde iz prošlog veka, da je način na koji se javljam na telefon prevaziđen, a moji saveti glupi i bespotrebni. Pomirila sam se nekako i s tim da će mi reći još mnogo toga – recimo, da ne želi da studira, jer je fakultet ionako bez veze, da, umesto toga, eto, želi da radi, doprinosi, bude svoj čovek, ima svoj dinar i da će da se odseli, samo da primi prvu platu.
Kada jednog dana ode, dodavaćemo za kiriju, struju, infostan, puniti frižider, prazniti kante za đubre i baviti se ostalim društveno korisnim radom. Kada se, opet, jednog dana, vrati s koferom u rukama, izbacićemo dasku za peglanje iz njene sobe i vratiti joj ključ od stana i sandučeta.
Nije važno. Važno je, pre nego odu, stvorite odnos u kome će da se otvore. U kome će da pričaju. Čak i ono što ne želite da čujete. Naročito ono što ne želite da čujete.
Možda ću jednog dana čuti kako nikada nisam bila tu za nju. Kako, zbog mene, ne želi da ikada ima decu. Ni da se uda. Možda će mi prebaciti kako sam ja, eto, kriva za sve. Kako nije trebalo da je štitim i kako je zbog mene nesigurna, nespremna i kako se baš i ne snalazi. I to je u redu. Sve dok ima šta da mi kaže i dok je čujem, dobro je. Živi smo. Živimo. Tišina zna da zavara.
Srećom, roditeljstvo nije jednosmerna ulica. Možda nekada ima gužve, možda ponekad sve stoji, semafori ne rade i sve liči na potpunu ludnicu. Možda se nekada čini da nikada nećete stići tamo gde ste krenuli, ali na kraju – opet stižete. Svi stižemo. Izvinite me samo trenutak. Halo? Mama, mogu ključeve od kola? Ne možeš. Ali mama, tata je rekao da mogu. Tataaaa!
Eto, o tome vam pričam.
Tekst: Daniela Bakić