„Гилиан је седмогодишња дјевојчица која не може да сједити мирно у школи. Непрестано устаје, лети мислима и не прати лекције. Учитељи се брину због ње, кажњавају је, грде, награђују неколико пута када је пажљива, али ништа.
Гилиан не зна да сједити мирно и није пажљива.
Кад се врати кући, кажњава је и мајка. Дакле, не само да она Гилиан има лоше оцјене и казне у школи, већ од њих пати и код куће.
Једног дана, Гилианина мајка је позвана у школу. Госпођа, тужна као неко ко чека лоше вијести, узима је за руку и одлази у собу за разговоре. Учитељи говоре о болести, о очитом поремећају. Можда је то хиперактивност или јој можда требају лијекови.
Током разговора долази стари учитељ који познаје дјевојчицу. Тражи од свих одраслих, мајке и колега, да га слиједе у сусједну собу одакле је и даље могу видјети. На одласку каже Гилиан да ће се ускоро вратити и укључује стари радио с музиком.
Како је дјевојчица сама у соби, она одмах устаје и почиње се кретати горе-доље јурећи музику у зраку, ногама и срцем. Учитељ се смијеши док га колеге и мајка гледају између збуњености и сажаљења, као што се то често ради са старима. Па каже:
„Видите?! Гилиан није болесна, Гиллиан је плесачица!“
Препоручује мајци да је одведе на течај плеса и да јој колеге повремено дозволе да плеше. Похађа своју прву лекцију и кад се вратила кући каже мајци:
„Сви су попут мене, тамо нико не може да сједити мирно!“
1981. године, након плесачке каријере, отворивши властиту плесну академију и примивши међународно признање за своју умјетност, Гилиан Лyне постала је кореограф мјузикла „Мачке“.“
Надамо се да ће сва „различита“ дјеца пронаћи одрасле особе способне да их прихвате онаквима какви јесу, а не да обраћају пажњу на оно што им недостаје.