Поезија је одувек писана из љубави, мотивисана најдивнијим емоцијама. Неке од најлепших песама посвећене су женама, па не чуди што се каже да ништа тако упечатљиво не опише љубав као рима. Доказ за то је и што се међу највећим делима светске књижевности, издвајају она која су написана у стиху – попут „Ромеа и Јулије“ и „Евгенија Оњегина“. Не чуди стога ни што поезија има свој Светски дан, који се обележава сваког 21. марта, од 1999. године.
Овогодишњи „празник“ поезије инспирисао нас је да напишемо и посветимо песму C кафи, која нас, баш попут љубави, свакодневно мотивише и буди најлепше успомене на детињство и јутра која смо проводили са мајком, док нас је спремала за школу и уживала у својој омиљеној кафи.
Песма о кафи
„У рану зору, док све још сни, и поветарац најављује нови дан,
Вода за јутарњу кафу ври, а мама прави дневни план:
Књиге ми пакује и доручак спрема, пољубац у чело нежан ми даје,
Па се облачи, шминка и док тате још на видику нема – у пролазу каже да ме воли највише.
И свако је јутро наше, и свако најлепше на свету,
И свако мирише на омиљену C кафу, док моја супер мама убацује у брзину пету.
Те су успомене без рока трајања, баш као што је љубав вечна.
Са мојом мамом нема стајања, она је због мене и кафе ујутру срећна.
Уз мале животне мудрости и зрно пажње више, за сваки ме дан без изузетка спрема.
Загрљајем умор с лица брише и тада никаквих проблема више нема.
Па поскочи хитро и јакну ми дода кад схвати колико је сати,
И уз осмех викне док ми с врата маше: „С тобом и кафом сати су ми кратки“.
Повратак у наш дом најдражи је део дана,
Јер ме на истим оним вратима, као да је време стало, чека мама.
Са шољицом прве и праве C кафе у руци, пита ме како је било у школи,
А ја сам најсрећнија на планети јер ме моја мама воли.
И тата већ стиже, и сестра је ту млађа.
А што нас је више, то је мами C кафа слађа.“