Декани на наставничким факултетима морају и да се запитају шта се учи на „њиховим“ факултетима и на који начин се учи и да ли треба ревидирати студијске програме на којима се школују будући наставници који ће предавати у основним и средњим школама, каже за Данас Јелена Теодоровић, редовна професорка на Факултету педагошких наука у Јагодини Универзитета у Крагујевцу, поводом информације да је и ове године мали број кандидата конкурисао на факултете на којима се образују будући наставници математике, хемије, физике, српског језика и књижевности…
Она истиче да дугогодишњи проблем недостатака наставника појединих предмета не може да се реши без низа системских мера, међу којима су драстично повећање буџета за образовање, повећање плата запосленима у образовању, враћање угледа и побољшање статуса наставника у друштву, али напомиње да је иницијално образовање наставника један од важних проблема који често остаје по страни када је ова тема у питању.
– Наставнички смерови би морали да буду другачији од других смерова на том факултету и да научна дисциплина буде заступљена у равноправној мери са педагошко-психолошким предметима, јер ти студенти треба у будућности да раде са децом, да их когнитивно активирају, да управљају разредом, да адекватно постављају питања, креирају средину погодну за учење, да ученике мотивишу и усмере на учење, а не да предају оно што су и сами учили на факултету – истиче Теодоровић.
Отпори и страхови
На питање зашто факултети не реформишу своје програме ако су већ суочени са драматичним падом интересовања младих за професију наставник, она каже да постоји отпор из страха да ће неко изгубити предмет.
– Ми мучимо генерације студената да бисмо сви задржали наша радна места. Постоји наука о томе како се учи, али то није фах универзитетских професора који предају своје дисциплине. И онда ћете увек чути те приче како је добро учење да се седне и да се загреје столица и да смо и ми тако радили па нам ништа не фали. Преносимо наша искуства током студирања, али смо слепи на чињеницу да нам велики број деце не заврши студије или их тешком муком заврши уз обнављање више година. Ово важи за све факултете, не само наставничке. Увек можемо да кажемо да су деца крива, да данашње генерације нису као раније, али то су наша деца, хајде да видимо шта ми можемо да урадимо уместо да дубоко верујемо у то да је начин на који су нас учили, да ишчитамо стотине и стотине ситно куцаних страница са стотинама доказа и теорема, дакле да је тај академски ниво предавања оно што се цени – истиче Теодоровић.
Она додаје да универзитетски професор хемије или биологије зна своју струку, али да најчешће не зна како се предаје, шта су чиниоци квалитетне наставе, шта значи оријентација и моделовање, на које све начине може да когнитивно ангажује и мотивише студенте…
– Постоји читава наука о томе, али се то знање оставља по страни, а цени се само научна дисциплина. Ми због тога имамо незаинтересоване студенте који неће да уче, на наставничким и на другим факултетима. Стално причамо о елитној деци и то је у реду, њих треба подржати, али да ли смо вољни да нам генерације и генерације деце не воле оно што студирају и не завршавају факултете – пита Теодоровић.
Факултети као застарели диносауруси
Наши факултети су, како каже, застарели диносауруси који су од реформи прихватили углавном то да поделе двосеместралне предмете на два дела, а и даље терају по неком стаљинистичком систему где се студенти муче, падају испите, мрзе то што студирају, обнављају године и слично.
– Наша деца која оду у иностранство процветају у другим системима где се учи само оно што је важно, а не све што постоји у тој струци, где има доста изборних предмета различите тежине, а не само неколико, где се може бирати одређен проценат предмета из потпуно друге струке (нпр. математичар изабере историју уметности), где се лако преносе кредити с једног факултета на други, па човек може да се нађе иако у старту није уписао прави факултет (или где могу лако да се преносе предмети са струковних на академске студије и обратно, што код нас не може), где има пуно ситнијих домаћих задатака и тестова, а не мега колоквијума и мега усмених испита на којима се полажу стотине и стотине страна, где има пуно практичних делова предмета на којима се стичу вештине и развија мотивација за предмет… – каже Јелена Теодоровић, која је основне студије завршила на америчком Универзитету Станфорд и магистрирала и докторирала такође у Сједињеним Америчким Државама.
Какви су нам школски програми?
Осим учитељских факултета које уписују студенти примарно заинтересовани за рад у учионици, на свим другим факултетима посао у школи се најчешће доживљава нужно зло.
Да би се за наставнички позив регрутовали најбољи кандидати, што је случај у Финској која има један од најуспешнијих образовних система, неће много помоћи стипендије већ развијање интересовања за поједине струке од почетка школовања.
И ту долазимо до другог великог проблема а то је какви су нам наставни програми на свим нивоима образовања. А за њих су добрим делом криви управо универзитетски наставници који су чланови свих комисија за програме појединачних предмета.
– Програми наставе и учења у основним и средњим школама су преобимни, ту постоји прегршт наставних јединица, тема и области, загушени су беспотребним чињеницама, не разликују довољно кључна знања од мање битних знања у некој области… Фотосинтеза у главама ученика није ништа битнија од смене генерација код маховина или попречног пресека листа, а требало би да буде. Средње школе су факултети у малом, а основне школе су средње школе у малом. Када будемо ревидирали програме у основним и средњим школама тада ће се нека деца можда више заинтересовати за физику и хемију. И неће осам или девет одсто изабрати тај предмет да полаже на завршном испиту и доћи ће на студије на Физичком и Хемијском факултету – каже Теодоровић.
У чему греше факултети-диносауруси у Србији и како то да наша деца која оду у иностранство процветају у другим системима?
Јелена Теодоровић наводи и пример прве године гимназије природно-математичког смера на коме има 17 предмета због чега је немогуће да ученици дубински схвате и савладају све.
– Када мора све, то је исто као да не мора ништа. И зато ми у програмима изгледа морамо да запишемо све, а резултат тога свега у правом животу буде једно велико ништа. Ученици физички, ментално не могу да издрже ту количину натрпаних информација и онда селектују, односно раде оно што морају, а то је учење за оцену. Програми им нису им релевантни, нису повезани са свакодневним животом, не ангажују их когнитивно, не дозвољавају им активно учешће… Учење силних области њима ништа не значи. Чак ни вуковцима. Они су то научили за одговарање и после заборавили – истиче саговорница Данаса, уз опаску да ни велики број универзитетских професора не би ван своје дисциплине знао чак ни кључна знања из основне школе, а ми то очекујемо од петнаестогодишњака и још млађих ученика.
На питање ко профитира од једнократног учења и заборављања Теодоровић каже:
– Нико. Ми овим нашу децу држимо у подређеном положају у односу на друге образовне системе које децу наводе на размишљање, на анализирање, на закључивање, на аргументовање, на креативност… Њихове економије профитирају од таквог образовања, а ми тонемо у муљ све више и више. Најједноставнији показатељ ових катастрофалних последица је тај што се првацима на почетку школе цакле очице, жељни су знања и поносни што крећу у школу, да би најкасније до трећег разреда сви мрзели школу. Ми им оваквим образовним системом убијамо природну радозналост, жељу за знањем, посвећеност и истрајност, целоживотно учење, отвореност за испробавање нових ствари, креативност, самопоуздање, мотивацију… Свет иде даље, а школа у Србији постаје све удаљенија и удаљенија од наше деце. Ово што ми радимо мора да се мења из корена. Наша деца протраће године у образовном систему јер смо ми одрасли одлучили да је образовање једнако сасипању тоне чињеница у њихове главе – истиче Теодоровић.
Цео текст: Данас