Створен нам је данас императив среће. Највеће среће. Демонстративне среће. У таквом свету морамо бити увек пресрећни на одређени начин. Трошимо дане несрећни јер нисмо довољно срећни. Прецртавамо мирне и обичне дане, горчимо их сумњом и осудом, правимо стратегије да достигнемо један пресрећан. Меримо количину осмеха према другима, усклађујемо ход, вежбамо шарм, само да будемо у тиму срећних. Кријемо поразе, давимо сузе, вадимо последњи динар, утежемо несавршености, лажемо, очајно се боримо за моменат савршенства, јер само врхунац се рачуна. Све друго је за отпис и грижу савести.
На друштвеним мрежама имамо параду срећних. Каче се тренуци лепоте, животних успеха, кулинарских достигнућа, туристичких рајева и затегнутих мишића. Сликају се песковити прсти са азурним плаветнилом у позадини, загрљена породица, шарени коктели у маглећим чашама, препуни столови, нарасле штрудле, тек отпакован намештај. Снима се многобројност гостију у елегантном ентеријеру, изјаве љубави, драмски наратив веридбе са ефектом изненађења.
Јер срећа није срећа, ако није јавна. Срећа мора бити савршена и пресрећна. Она гледаоца мора задивити и оставити му макар једно мало зрно зависти, мора га натерати да и он буде пресрећан на прави начин. А он те слике можда гледа у свом тужном и сиромашном дану. Или му је тренутак само обичан. Па се осећа као последњи човек на планети.
Моја комшиница своје срећне телефонске разговоре обавља искључиво на тераси или поред отвореног прозора. Смехом стиже на улицу и бар два спрата изнад себе. Хоризонтала се подразумева. Она гуче и хвали, кикоће се, лака је и лепршава док ја издишем у истегнутој тренерци са прашком у руци. Деца су јој фантастична док ја мојој по седамдесети пут покушавам да објасним шта је ред. Муж јој је пажљив, а ја мом не могу да отмем даљински и искрснем као приоритетна јер се управо бави четвртом енглеском лигом. Са пријатељицама има кафице, опуштене јутриће, иНвенте. Родитељи су јој само подршка. Посао чисто задовољство. Бесна и раздражена, на тренутак пољуљана, хватам се за усисивач и размишљам шта бива када се прозори затворе. Увек су ми гласне и јавне демонстрације било чега позитивног биле сумњиве. Увек су ме беспрекорни изазивали да завирим унутра, да видим шта крију испод заглађене површине.
Наше врховно божанство данас је срећа. Највећа срећа. Мале се не рачунају. Јавна срећа, транспарентна и гласна. Тишина и духовни мир нису видљиви, па им је цена сразмерно ниска.
Тако смо стекли императив имања. Морају се имати тачно одређене ствари. Лествица се стално подиже. Зато се мора мало више радити, новац неће доћи сам од себе, мора се одрицати и гинути, газити, трпети. Задихани и исцрпљени, стижемо до циља, предмет је наш, али тренутак среће је краткотрајан јер се на обзорју већ појављује обрис новог тотема који од нас захтева жртву. И тако низ постаје бесконачан. Заборављамо на том путу како су нам биле лепе палачинке једно вече када је по свима цурио крем, па смо га лизали са прстију и дланова, смејали се. А нисмо имали равну плочу на шпорету. Заборављамо мирис јутарњег сунца поред реке док умотани у пешкире чекамо да проври вода за кафу. Не сећамо се једног поподнева када смо заједно лежали и ћутали онако како породица зна да ћути.
Стекли смо императив осмеха. Гласног смеха да се чује на све четири стране света. Наша радост мора бити бескрајна. Иначе није довољна. Милина кад прочитамо нешто за душу је превише приватна. Тихо разливање радости кад чујемо мале босе ноге како у рано јутро грабе према нашој соби не може се препричати. Поверљив разговор са другарицом у коме се разумеш очима и носиш га данима није за дељење. А где су још дневне неспретности, лапсуси који се препричавају годинама, шале и језик који само ми у кући разумемо, па га чувамо као највећу драгоценост и распакујемо кад нико не чује, кад нико не види, кад су четири зида једино место које постоји на свету.
Затим, императив младости. Јер, бити млад, данас је закон. Младост није само период. Она мора бити вечна. Средње доба и старост су добри само ако личе на младост. У изгледу, у ходу, у здрављу, у гипкости, у облачењу, у понашању. Зато имамо апсурд трчкарања у седамдесетим да би се доказала виталност. Апсурд лица без бора и бистрог погледа, са стезницима по телу који секу и боле, али доносе похвалу. Апсурд средовечног у тинејџерском стајлингу. Апсурд родитеља који су другари са својом децом, који речником и понашањем демантују број у крштеници.
И знамо, старост није лепа. Сазнање о коначности је очајно. Али се то неће избрисати само зато што смо затворили очи. Неће нестати. Није проблем бора на челу. Није срамота шлауф на стомаку. Није брука несигуран ход. Истина је како ми живимо са тим. Јесмо ли спремни да се овом току препустимо или желимо пливати узводно у смешном напору да зауставимо матицу?
Па онда и императив љубави. Највеће љубави. Љубави каква се сања, о којој се пише, која је вечно на врхунцу, која пршти, непрекидно изненађује, верна је и никад није досадна. Ако љубав није ватромет, она није љубав. Ако се страст не пресипа, ако се погледи не топе, ако се руке спусте, ако дан прође без снажне изјаве, свет се руши, а љубљено биће губи на значају и разочарава. А где је она љубав када се свађамо и не могу да га гледам три дана, али четвртог знам да је он мој човек јер ме трпи тако намрштену и чека да дођем себи? Када почнем да једем из његовог тањира јер смо се запричали. Где је планирање и спорење над списком обавеза? Дељење на равне части. Где је листање албума са сликама? Застајање да се још једном проживи, сећање, а као да је јуче било. Где је јутарња гужва из које после сударања и налетања ипак изађемо на време? Кораци којима премеравамо собу док чекамо неке неизвесности. Умор после посла када свако жмури за себе. Лаки додир по леђима када имаш трему. Журба да што пре стигнеш и испричаш. Савезнички поглед у просторији пуној људи.
Нема среће у императиву. Срећа је мала и лепа. Тиха, само наша. Неподељива. Некад је осетимо тек када прође. Некад је волимо у ишчекивању. Срећа нема правила. Мера јој је душа.