Stvoren nam je danas imperativ sreće. Najveće sreće. Demonstrativne sreće. U takvom svetu moramo biti uvek presrećni na određeni način. Trošimo dane nesrećni jer nismo dovoljno srećni. Precrtavamo mirne i obične dane, gorčimo ih sumnjom i osudom, pravimo strategije da dostignemo jedan presrećan. Merimo količinu osmeha prema drugima, usklađujemo hod, vežbamo šarm, samo da budemo u timu srećnih. Krijemo poraze, davimo suze, vadimo poslednji dinar, utežemo nesavršenosti, lažemo, očajno se borimo za momenat savršenstva, jer samo vrhunac se računa. Sve drugo je za otpis i grižu savesti.
Na društvenim mrežama imamo paradu srećnih. Kače se trenuci lepote, životnih uspeha, kulinarskih dostignuća, turističkih rajeva i zategnutih mišića. Slikaju se peskoviti prsti sa azurnim plavetnilom u pozadini, zagrljena porodica, šareni kokteli u maglećim čašama, prepuni stolovi, narasle štrudle, tek otpakovan nameštaj. Snima se mnogobrojnost gostiju u elegantnom enterijeru, izjave ljubavi, dramski narativ veridbe sa efektom iznenađenja.
Jer sreća nije sreća, ako nije javna. Sreća mora biti savršena i presrećna. Ona gledaoca mora zadiviti i ostaviti mu makar jedno malo zrno zavisti, mora ga naterati da i on bude presrećan na pravi način. A on te slike možda gleda u svom tužnom i siromašnom danu. Ili mu je trenutak samo običan. Pa se oseća kao poslednji čovek na planeti.
Moja komšinica svoje srećne telefonske razgovore obavlja isključivo na terasi ili pored otvorenog prozora. Smehom stiže na ulicu i bar dva sprata iznad sebe. Horizontala se podrazumeva. Ona guče i hvali, kikoće se, laka je i lepršava dok ja izdišem u istegnutoj trenerci sa praškom u ruci. Deca su joj fantastična dok ja mojoj po sedamdeseti put pokušavam da objasnim šta je red. Muž joj je pažljiv, a ja mom ne mogu da otmem daljinski i iskrsnem kao prioritetna jer se upravo bavi četvrtom engleskom ligom. Sa prijateljicama ima kafice, opuštene jutriće, iNvente. Roditelji su joj samo podrška. Posao čisto zadovoljstvo. Besna i razdražena, na trenutak poljuljana, hvatam se za usisivač i razmišljam šta biva kada se prozori zatvore. Uvek su mi glasne i javne demonstracije bilo čega pozitivnog bile sumnjive. Uvek su me besprekorni izazivali da zavirim unutra, da vidim šta kriju ispod zaglađene površine.
Naše vrhovno božanstvo danas je sreća. Najveća sreća. Male se ne računaju. Javna sreća, transparentna i glasna. Tišina i duhovni mir nisu vidljivi, pa im je cena srazmerno niska.
Tako smo stekli imperativ imanja. Moraju se imati tačno određene stvari. Lestvica se stalno podiže. Zato se mora malo više raditi, novac neće doći sam od sebe, mora se odricati i ginuti, gaziti, trpeti. Zadihani i iscrpljeni, stižemo do cilja, predmet je naš, ali trenutak sreće je kratkotrajan jer se na obzorju već pojavljuje obris novog totema koji od nas zahteva žrtvu. I tako niz postaje beskonačan. Zaboravljamo na tom putu kako su nam bile lepe palačinke jedno veče kada je po svima curio krem, pa smo ga lizali sa prstiju i dlanova, smejali se. A nismo imali ravnu ploču na šporetu. Zaboravljamo miris jutarnjeg sunca pored reke dok umotani u peškire čekamo da provri voda za kafu. Ne sećamo se jednog popodneva kada smo zajedno ležali i ćutali onako kako porodica zna da ćuti.
Stekli smo imperativ osmeha. Glasnog smeha da se čuje na sve četiri strane sveta. Naša radost mora biti beskrajna. Inače nije dovoljna. Milina kad pročitamo nešto za dušu je previše privatna. Tiho razlivanje radosti kad čujemo male bose noge kako u rano jutro grabe prema našoj sobi ne može se prepričati. Poverljiv razgovor sa drugaricom u kome se razumeš očima i nosiš ga danima nije za deljenje. A gde su još dnevne nespretnosti, lapsusi koji se prepričavaju godinama, šale i jezik koji samo mi u kući razumemo, pa ga čuvamo kao najveću dragocenost i raspakujemo kad niko ne čuje, kad niko ne vidi, kad su četiri zida jedino mesto koje postoji na svetu.
Zatim, imperativ mladosti. Jer, biti mlad, danas je zakon. Mladost nije samo period. Ona mora biti večna. Srednje doba i starost su dobri samo ako liče na mladost. U izgledu, u hodu, u zdravlju, u gipkosti, u oblačenju, u ponašanju. Zato imamo apsurd trčkaranja u sedamdesetim da bi se dokazala vitalnost. Apsurd lica bez bora i bistrog pogleda, sa steznicima po telu koji seku i bole, ali donose pohvalu. Apsurd sredovečnog u tinejdžerskom stajlingu. Apsurd roditelja koji su drugari sa svojom decom, koji rečnikom i ponašanjem demantuju broj u krštenici.
I znamo, starost nije lepa. Saznanje o konačnosti je očajno. Ali se to neće izbrisati samo zato što smo zatvorili oči. Neće nestati. Nije problem bora na čelu. Nije sramota šlauf na stomaku. Nije bruka nesiguran hod. Istina je kako mi živimo sa tim. Jesmo li spremni da se ovom toku prepustimo ili želimo plivati uzvodno u smešnom naporu da zaustavimo maticu?
Pa onda i imperativ ljubavi. Najveće ljubavi. Ljubavi kakva se sanja, o kojoj se piše, koja je večno na vrhuncu, koja pršti, neprekidno iznenađuje, verna je i nikad nije dosadna. Ako ljubav nije vatromet, ona nije ljubav. Ako se strast ne presipa, ako se pogledi ne tope, ako se ruke spuste, ako dan prođe bez snažne izjave, svet se ruši, a ljubljeno biće gubi na značaju i razočarava. A gde je ona ljubav kada se svađamo i ne mogu da ga gledam tri dana, ali četvrtog znam da je on moj čovek jer me trpi tako namrštenu i čeka da dođem sebi? Kada počnem da jedem iz njegovog tanjira jer smo se zapričali. Gde je planiranje i sporenje nad spiskom obaveza? Deljenje na ravne časti. Gde je listanje albuma sa slikama? Zastajanje da se još jednom proživi, sećanje, a kao da je juče bilo. Gde je jutarnja gužva iz koje posle sudaranja i naletanja ipak izađemo na vreme? Koraci kojima premeravamo sobu dok čekamo neke neizvesnosti. Umor posle posla kada svako žmuri za sebe. Laki dodir po leđima kada imaš tremu. Žurba da što pre stigneš i ispričaš. Saveznički pogled u prostoriji punoj ljudi.
Nema sreće u imperativu. Sreća je mala i lepa. Tiha, samo naša. Nepodeljiva. Nekad je osetimo tek kada prođe. Nekad je volimo u iščekivanju. Sreća nema pravila. Mera joj je duša.