Kada dete demonstrira ljutnju ili nervozu, pre svega, ono što bi trebalo izbegavati jeste da pridajemo previše pažnje takvom obliku ponašanja, ukoliko se radi o nerealnom zahtevu od strane deteta, ili pak potrebi na koju u datom trenutku ne možemo odgovoriti.
Šta to zapravo znači?
Koraci koje bi trebalo ispoštovati su sledeći:
– Uvažiti emociju koju dete oseća (demonstrira) i verbalizovati je. Ukoliko je to ljutnja, npr. „Vidim/razumem/shvatam da si ljut/a, da te to ljuti i sl.“
– Ukoliko nam nije jasno zašto se dete tako ponaša, postaviti mu pitanje: „Zašto si ljut/a“?
– Ukoliko je dete raspoloženo da nam kaže, smireno porazgovarati o situaciji, objasniti zašto to što zahteva ne možemo uraditi sada, ili uopšte, dati mu alternativu i odložiti zadovoljenje potrebe za neki drugi trenutak (kada se steknu uslovi).
– Ukoliko je detetova frustracija previsoka i nije moguće razgovarati konstruktivno u tom trenutku, dajte mu prostora rečima: „U redu, vidim da si sada previše ljut/a da bi razgovarali o tome, razgovaraćemo kada se smiriš.“ I udaljiti se od deteta.
I još nešto, postoje neke situacije (i neka deca) koja ne umeju da verbalizuju emocije čak ni onda kada ih vi smireno pitate zbog čega su ljuti. Tada nije loše da roditelj to pokuša da uradi umesto deteta („ljut si zato što ne možeš da poneseš igračku napolje?”). Dete će obično hteti u toj situaciji da sarađuje jer vidi da roditelj pokušava da ga razume.
Autor: Jelena Ivanović, specijalni pedagog – master defektolog, Edukativni centar PORODICA