Ostajem zbunjena i zatečena. Ovakav nagli prekid školske godine sa časovima redovne nastave desio se 24. marta 1999. godine iz svima poznatih razloga. Da je ova školska godina stala dan nakon 3. maja, ne bih bila iznenađena jer smo svi bili paralisani bolom, tugom i nevericom zbog stravičnog događaja.
Sada, posle mesec dana, pitam se zašto nismo blagovremeno obavešteni da će se tekuća školska godina uskoro završiti i da li je u redu da o tako važnoj odluci moje kolege i ja saznajemo iz medija.
Nisam bila svesna da sam u prošlu sredu i četvrtak održala poslednje časove u tri odeljenja kojima predajem. Ne zbog ocena jer mi je trenutno najmanji problem da zaključim ocene, već zbog činjenice da mi je poslednji čas oduvek bio rezervisan za sumiranje utisaka o tome kako je učenicima izgledala školska godina, koliko misle da su naučili, šta im je bilo zanimljivo, šta im je bilo naporno… Poslednjeg časa red je i da se svaki nastavnik pozdravi sa svojim đacima i poželi im lep letnji raspust. Ove godine i to nam je uskraćeno.
Neka niko ne brine. Mi ćemo ponovo izvršiti svaki zadatak koji su nam postavili jer smo puki izvođači njihovih naglih, nesmotrenih i nesuvislih odluka već dvadeset godina unazad. I ovoga puta uradićemo sve, bespogovorno, kako nam je rečeno. Nije nam prvi put da smo stavljeni pred svršen čin. Na kraju svakog svršenog čina padne zavesa – ovoga puta najteža do sada. I dok zavese godinama padaju, kraj naše tragedije na trulim daskama prosvete se ne nazire.
Autor: Marina Raičević