‘Jeste vi imali štagod za lektiru, upitah Bebu pre neki dan. Nismo, kaže, ništa nismo imali. Ništa..? Ništa. Jesi sigurna…? Mama, sto posto, reče moje dete. Pošalji poruku razrednoj ako mi ne veruješ. Rekla nam je da ne moramo ništa da čitamo preko raspusta.
Kakav je to raspust bez lektire, upitah kasnije Gagu. Pa nikakav, ako mene pitaš. Ali današnja deca ne čitaju. Šta rade…? Uglavnom ništa, reče Gaga. Sede, bleje, zure u one telefone, igraju igrice… Igrali smo i mi igrice, pomislih. Ali naše su se igrale celim telom, ne samo palčevima. Mi smo morali da se pomerimo s mesta da bismo se igrali. Naša deca danas jedva da znaju da potrče. Naša se deca ne penju po drveću. Ne preskaču ograde. Ne igraju lastiš, ni žmurke, ne preskaču vijače, ništa. Naša deca broje lajkove, hešteguju, sinuju, debuju. I naše dece mi je žao.
Detinjstvo nije i ne treba da bude samo lajk. Detinjstvo je kad ustaneš ujutro pa ne znaš šta bi pre. Da li da gledaš Opstanak ili da izletiš iz kuće? Da li da voziš bicikl ili rolšue? Ili da se ljuljaš na ljuljašci, voziš na ringišpilu dok ti se ne zavrti u glavi..? Detinjstvo je kad ideš kod bake i dede. Detinjstvo je selo. I gnezdo podno oluka. Seno iza kuće. I pravo, sveže mleko. Jabuka koja miriše. Hleb koji se puši. Detinjstvo je gacanje po baricama. Kupanje u koritu. Ležanje na travi. Pecanje. Detinjstvo su lutke. I šumske jagode. I pekmez, pravi pekmez od šljiva.
Nemam sto godina. I nisam stara. Možda staromodna. Možda zaostala. Možda ne idem u korak s vremenom. Ali mi stvarno nedostaje to vreme. Vreme kada su deca bila – deca. Vreme pre ajfona, ajpeda, interneta i ostalih čuda. Vreme kad su nas čuvale bake, tetke, komšinice, starije sestre… Vreme kada si bio faca ako imaš autić na baterije ili barbiku. Vreme kada rođene roditelje nismo oslovljavali sa “brate“, a starijima govorili “ti“. Vreme kada nismo gurali deci mobilne u šake da ih “zabavimo“. Vreme kada nismo upisivali decu na strane jezike pre nego što progovore svoj sopstveni. Vreme klikera i skočica. Kaseta. Vreme u kome smo sami nameštali svoje krevete. Sami brinuli o domaćim zadacima. Držali se za ruke u vrsti. Radili, stvarno radili fizičko dva puta sedmično. Upisivali se jedni drugima u spomenare. Nosili užinu od kuće. Trčali na velikom odmoru. Bili znojavi, zadihani. Pisali rukom. Olovkom. Vreme kada je u kući postojao samo jedan televizor. Vreme bez daljinskog. Vreme koje ne možeš da premotaš pritiskom na dugme, čak i ako silno želiš.
Nemam ja problem s ovim danas. Snalazim se. Plivam kako znam i umem. Živim svoj lični rijaliti. Imam dovoljno godina da umem da odaberem. Znam šta mi se dopada a šta ne. Imam i uspomene. Lepe. Vredne. Prave. Imam prijatelje. Nekoliko njih čak.
Naša deca umesto prijatelja imaju pratioce. Na stotine, hiljade… Naša deca četuju umesto da pričaju. Lajkuju umesto da vole. Šeruju umesto da dele. Šta će oni pamtiti..? Kakve će uspomene poneti u život…? Koje će mirise pamtiti…? O čemu će pričati svojoj deci jednog dana…? Oni, koji nikada nisu ubrali jabuku ni pomazili ždrebe..? Ni gazili po zaleđenom potoku. Ni hvatali svice. Ni otkidali ledenice s oluka. Čak ni jeli sneg..?
Ustajem, uzimam knjigu s police i stavljam je pred nju. Šta je to, pita me. Beli očnjak. Ali mama, to nije za lektiru. Jeste, kažem. O, i te kako jeste. “
Piše Daniela Bakic