Габор Мате је канадско-мађарски лекар који се деценијама кроз клиничку праксу бавио дечјим развојем и утицајем трауме у детињству на ментално и физичко здравље детета и одраслог човека.
У наставку доносимо његову причу кроз коју нас учи да је слика оног што смо као друштво “нацртали” и ставили на трон као “нормално” заправо само начин на који желимо да видимо ствари.
“Једно од својих предавања зовем Мит о нормалности. Желим да кажем да ми волимо да мислимо да постоје људи који су нормални с једне стране и патолошки случајеви који пате од депресије, анксиозности, зависности, шизофреније или имају АДХД или било које друго стање, с друге стране.
А оно што ја видим је континуитет. Сви смо у континуитету.
Ове особине су, у одређеној мери, присутне у сваком од нас и мит је веровати да постоји “нормално” и “абнормално”.
Према једном истраживању, најбоље место на овом свету за једног шизофреничара није Северна Америка са свом својом фармакопејом. Најбоље место за њега је заправо неко село у Африци. Или у Индији. Место где постоји прихватање. Где има простора за своју различитост. Где се везе не кидају, већ чувају. Где неће бити искључен или одбачен, већ добродошао.
И где ће имати простора да се понаша онако како мора да се понаша. Или да се изрази онако како има потребу. И где ће цела заједница стати уз њега и можда певати, разговарати с њим.
Болест није изоловани феномен појединца. Она је културолошки створена или културолошки конструисана парадигма.
Друштво које нас одваја од наше духовности, које нас одбацује од себе, које игнорише наше емоционалне потребе, биће уједно и друштво које креира патологију.
И мислим да је то уско повезано са природом економског система који каже да није битно КО СТЕ, већ како сте вредновани од других. А наше друштво је материјалистичко што значи да не ценимо оно што људи јесу, већ оно што произведу и потроше. Због тога, људи који не троше нити производе буду игнорисани. Баш отуда имамо одбацивање старих људи. Они више не доприносе, а немају ни довољно новца да купују.
Зато, сама природа материјалистичког друштва, диктира и промовише одвојеност од нас самих.”