Трећа недеља наставе на даљину примакла се крају.
Наставници су нашли различите начине како би остали у контакту са својим ученицима.
Школа у којој радим организовала је наставу у вибер – групама. Колеге, наши ђаци и њихови родитељи полако се навикавају на нови начин рада. Полако уочавамо неке предности оваквог вида наставе.
Лично, одговара ми што нема галаме, нема упадања у реч и што свако, ко жели, мој снимљени глас и написана упутства може да одслуша или прочита више пута.
Примећујем, из дана у дан, напредовање својих ученика. Примећујем и максималну преданост родитеља ученика млађих разреда да радове своје деце пошаљу на време.
Искрено, до сада, моји прваци нису ни имали домаће задатке. Настава енглеског језика осмишљена је тако да у првом разреду нема ни читања, ни писања. Све се своди на понављање речи, цртање и певање песмица.
С друге стране, као одељењски старешина који свакодневно може, путем електронског дневника, да прати активности својих седмака нисам задовољна њиховим ангажовањем када је израда домаћих задатака у питању, али их и разумем јер имају више од десет предмета.
Свако од нас мисли да је баш његов предмет најважнији… А ја видим и осећам да им је сада најпотребније ликовно, музичко и физичко образовање.
Стално нам пристижу поруке из ресорног Министарства. Најновија је да ћемо од Васкрса сви прећи на исти систем рада. Дакле, и ту нам се ускраћује индивидуалност.
Хакслијев антиутопијски роман – “Врли нови свет“ управо се одвија пред нашим очима.
Желим да се вратим у своју школску зграду… Па нека и даље буде галаме, бар ћемо моћи да се гледамо у очи.
Аутор: Марина Раичевић, наставник Основне школе у Бору
Напишите одговор