Наставница Биљана: Није посао једног професора да ђаке ДРЖИ у учионици

Једна истина коју зна свако ко је икада имао посла са децом: деца воле правду; ако им се правда ускрати, реагују бурно; не смирују се док језичак на теразијама не постигне апсолутну равнотежу. Одступања од овог правила су ретка и најчешће изазвана факторима који нису део дечијег унутрашњег света, долазе споља као рушилачки напад на психу појединца.

Ако моја деца изађу са часа, стоје испред школе, бесно истичу своје захтеве, треба их саслушати. Не може грешка бити у њима. Нешто друго је запалило фитиљ побуне.

Ако су та деца пунолетна, а већина која је данас на улици, то јесте, проблем је велики. Не може се угасити и затрпати наређењима нити сваљивањем одговорности на њихове професоре.

Пре извесног времена, после великих трагедија, сетимо се да је тим истим професорима речено да се деца имају научити „вредностима међусобног поштовања, сарадње и солидарности, уз уважавање различитости“. Нарочити акценат је стављен на емпатију. Али, није посао једног професора да ђаке ДРЖИ у учионици. Не. Он треба да их научи и васпита. Нису студенти и средњошколци бесловесна гомила коју треба ДРЖАТИ. Они знају, виде, осећају.

Наша деца виде да им се школство распада, да им нуди застареле и преопширне програме, да им после изласка из клупе не обезбеђује егзистенцију. Систем их игнорише, наставници слежу раменима и ћуте. Зато су бесни.

Наша деца виде да их лажемо када тражимо лепе манире и поштовање, када им продајемо маглу кажњавајући их због псовке, вике, гласне музике. Они прате медије, крећу се градом, сведоци су простаклука и баналности на сваком кораку који се допушта и негује. Зато су бесни.

Наша деца гледају своје родитеље, занемеле и немоћне, огорчене, како не досежу до просечне плате. Прелива се то и на њих јер око себе примећују и оне који без заслуге, образовања, или било ког пристојног квалитета живе боговски. Зато су бесни.

Имају наша деца и довољно емпатије и осећаја солидарности. Спремни су да се боре и жртвују, да саосећају са сваким, од мачке и златне рибице, до последњег човека на планети, али их стварност демантује и поништава све чим пређу праг рођене куће. Осећају се угрожено. Постају жртве. Зато су бесни.

Дечак из Лесковца је био у хранитељској породици. Био је добар и примеран. Спортиста. Прихваћен у друштву, омиљен. Волео је школу. Он би требао бити пример како једно друштво, примењујући све доступне мере, може бринути о детету које је остало без родитељског старања. Али, овај дечак је прешао праг своје куће и пао под шипку убице. Мучки је убијен. За њим жале другови, хранитељи, Лесковац. А Лесковац је далеко. Остатак Србије се није много потресао због тога. Вест за један дан. Србија је, изгледа, огуглала на појединачне смрти, па биле оне и дечије. А сутра то може бити било које дете.

И убице су деца. Један је мењао шаржере и пуцао по смишљеном плану, сео на клупу и предао се. Други је рафално покосио другове насумице на два места, мотив истрага није открила, бежао од потере целу ноћ и данас жали због укидања смртне казне коју би себи одредио. Убица из Лесковца је своју жртву оборио, а затим сео на њу и тукао је до смрти. Од раније је био познат као проблематичан. Шта ћемо са овом децом? Како су они постали такви, ко им је дозволио, ко их је таквима начинио, ко је жмурио, ко није урадио свој посао како треба? Има ли за њих лека? Колико још таквих постоји међу нама? Има ли систем одговор на то?

Осим петнаест жртава, на списак питања без одговора треба да допишемо и сву ову осталу децу, њихове убице, жене настрадале у породичном насиљу, па да питамо. Да питамо зашто је Лесковац далеко. Да им објаснимо како се у нашој деци нагомилао бес. Експлодирао је. Не може се ДРЖАТИ у учионици.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца