Jedna istina koju zna svako ko je ikada imao posla sa decom: deca vole pravdu; ako im se pravda uskrati, reaguju burno; ne smiruju se dok jezičak na terazijama ne postigne apsolutnu ravnotežu. Odstupanja od ovog pravila su retka i najčešće izazvana faktorima koji nisu deo dečijeg unutrašnjeg sveta, dolaze spolja kao rušilački napad na psihu pojedinca.
Ako moja deca izađu sa časa, stoje ispred škole, besno ističu svoje zahteve, treba ih saslušati. Ne može greška biti u njima. Nešto drugo je zapalilo fitilj pobune.
Ako su ta deca punoletna, a većina koja je danas na ulici, to jeste, problem je veliki. Ne može se ugasiti i zatrpati naređenjima niti svaljivanjem odgovornosti na njihove profesore.
Pre izvesnog vremena, posle velikih tragedija, setimo se da je tim istim profesorima rečeno da se deca imaju naučiti „vrednostima međusobnog poštovanja, saradnje i solidarnosti, uz uvažavanje različitosti“. Naročiti akcenat je stavljen na empatiju. Ali, nije posao jednog profesora da đake DRŽI u učionici. Ne. On treba da ih nauči i vaspita. Nisu studenti i srednjoškolci beslovesna gomila koju treba DRŽATI. Oni znaju, vide, osećaju.
Naša deca vide da im se školstvo raspada, da im nudi zastarele i preopširne programe, da im posle izlaska iz klupe ne obezbeđuje egzistenciju. Sistem ih ignoriše, nastavnici sležu ramenima i ćute. Zato su besni.
Naša deca vide da ih lažemo kada tražimo lepe manire i poštovanje, kada im prodajemo maglu kažnjavajući ih zbog psovke, vike, glasne muzike. Oni prate medije, kreću se gradom, svedoci su prostakluka i banalnosti na svakom koraku koji se dopušta i neguje. Zato su besni.
Naša deca gledaju svoje roditelje, zanemele i nemoćne, ogorčene, kako ne dosežu do prosečne plate. Preliva se to i na njih jer oko sebe primećuju i one koji bez zasluge, obrazovanja, ili bilo kog pristojnog kvaliteta žive bogovski. Zato su besni.
Imaju naša deca i dovoljno empatije i osećaja solidarnosti. Spremni su da se bore i žrtvuju, da saosećaju sa svakim, od mačke i zlatne ribice, do poslednjeg čoveka na planeti, ali ih stvarnost demantuje i poništava sve čim pređu prag rođene kuće. Osećaju se ugroženo. Postaju žrtve. Zato su besni.
Dečak iz Leskovca je bio u hraniteljskoj porodici. Bio je dobar i primeran. Sportista. Prihvaćen u društvu, omiljen. Voleo je školu. On bi trebao biti primer kako jedno društvo, primenjujući sve dostupne mere, može brinuti o detetu koje je ostalo bez roditeljskog staranja. Ali, ovaj dečak je prešao prag svoje kuće i pao pod šipku ubice. Mučki je ubijen. Za njim žale drugovi, hranitelji, Leskovac. A Leskovac je daleko. Ostatak Srbije se nije mnogo potresao zbog toga. Vest za jedan dan. Srbija je, izgleda, oguglala na pojedinačne smrti, pa bile one i dečije. A sutra to može biti bilo koje dete.
I ubice su deca. Jedan je menjao šaržere i pucao po smišljenom planu, seo na klupu i predao se. Drugi je rafalno pokosio drugove nasumice na dva mesta, motiv istraga nije otkrila, bežao od potere celu noć i danas žali zbog ukidanja smrtne kazne koju bi sebi odredio. Ubica iz Leskovca je svoju žrtvu oborio, a zatim seo na nju i tukao je do smrti. Od ranije je bio poznat kao problematičan. Šta ćemo sa ovom decom? Kako su oni postali takvi, ko im je dozvolio, ko ih je takvima načinio, ko je žmurio, ko nije uradio svoj posao kako treba? Ima li za njih leka? Koliko još takvih postoji među nama? Ima li sistem odgovor na to?
Osim petnaest žrtava, na spisak pitanja bez odgovora treba da dopišemo i svu ovu ostalu decu, njihove ubice, žene nastradale u porodičnom nasilju, pa da pitamo. Da pitamo zašto je Leskovac daleko. Da im objasnimo kako se u našoj deci nagomilao bes. Eksplodirao je. Ne može se DRŽATI u učionici.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca