Неупућени треба да знају како се у школама периодично вреднују различите области деловања и функционисања. Анкетирају се родитељи, ученици и наставници. Резултати су помоћ школи како би унапредила свој рад. Осим наставе и учења, постоји још једна област за коју се сматра да је нарочито битна, а то је такозвани етос, међуљудски односи на релацијама школа-родитељи, школа-ученици и школа-наставници. Наравно да је добра клима у једном овако великом колективу врло значајна, оркестар мора бити наштимован да би био унисон.
Ових дана сам прегледала разне извештаје вредновања етоса по школама јер су то јавнодоступни документи. Нисам нашла ни један који није добио четворку, највишу оцену. И то делује као потпуни апсурд у светлу актуелних дешавања. Осим корпуса ученичких сматрања. Деца су у складу са оним што тренутно на улици показују.
Дакле, лако је у добру добар бити. Долазиш на наставу, ишпарташ документацију, лепо причаш са колегама, не замераш се, солидарно саслушаш проблеме других, поштујеш успехе школе као да су твоји, сматраш да си део тима. Ако ти нешто баш зашкрипи, ако доживиш непријатност или неки облик насиља, схватиш то као саставни део општедруштвеног лудила и побегнеш у свој мали свет. Заједница те теши на свој начин, па се опет уврстиш у тим. Јер друштво не можеш да мењаш, не можеш ти сам, толико пута су те изиграли, преварили, толико кула ти је срушено, школски планови и програми јесу лоши, али шта ћеш када те нико не слуша. Вежи коња где ти газда каже, окрени се лепшем делу живота, не лежи овај свет на твојим раменима. Истовремено, руководство школе брине о свему, преправља, дозиђује, унапређује, жали се на бесмислене налоге из Министарства, али се стара да буде тампон зона и да своје подређене заштити у сваком смислу. Најбитнија је сарадња и поштовање у оквиру колектива.
У упитнику заокружиш све четворке јер се слажеш да „сви у школи подстичу на толеранцију, узајамно уважавање, поштовање, сарадњу, бригу о другима“. Нарочиту четворку даш на изјаву „сагласан сам да је моје понашање пример ученицима, родитељима и колегама“. Лак као вихор, ти знаш да живот није цвеће, знаш какве приче круже о дугим колективима, срећан си овде.
Срећан си и са четворкама ученика у овом упитнику јер деца истичу како их у школи уче да буду одговорни за своје поступке, поштују различитости, негују сарадничке односе, слободни су да изражавају своје ставове и мисли, брину о окружењу, знају коме да се обрате ако имају проблем. Они виде како наставници негују односе уважавања и међусобно и према својим ученицима. Нарочито си задовољан јер се о недопустивом понашању отворено разговара, осуђује се агресивност, нетрпељивост, нетолеранција. Деца су циљ, а циљ је постигнут. Тако сматраш.
А онда се све за дан преврне. Усред штрајка који воде синдикати, а ти им одавно већ ништа не верујеш, па њихов позив игноришеш, падне надстрешница и истера децу на улице. Та деца наставе да поштују линију онога што су у школи научили, одлуче да покажу доследност у лепом васпитању које су од своје куће понели, а тебе синдикати оставе да се сам изјасниш, ослониш на лични ризик, пресабереш и одлучиш шта си, шта можеш, хоћеш и смеш. И ту се школа распадне, а четворка из етоса добије своје право лице. Лице лицемерја, спремности на све ради сопственог интереса, лице пристајања и духовне лењости, пребацивања одговорности на другога. Крхкост лажне стабилности је разбијена. Намолована четворка за етос је нестала.
Школа се поделила на 45 минута, 30 минута и релативну мањину у потпуној обустави. Дошло је време бесмислено дугих састанака, убеђивања и пребацивања. Сви једни друге позивају на заједништво и солидарност, сви истичу право на сопствено мишљење. Сви су увређени јер су несхваћени. Али сви истичу како смо цивилизовани људи који раде заједно, па се сходно томе понашају као да подела нема. Наизглед. Јер…
Формиране су посебне вибер групе истомишљеника на којима се дневно размени безброј порука, од акционих до оговарачких. У зборницу се улази само ако су припадници твоје групе унутра. У случају грешке, листа се телефон. На ходнику се окупљају групе да препричају утиске и догађаје, очи се заклањају, осмеси су навежбани до парезе. Неки само ћуте. Неки су бучни. Неки са својим ученицима и њиховим родитељима бистре ситуацију представљајући се као њихови једини пријатељи. Неки прете. Неки се радују првом делу фебруарске плате јер ће њихова истина победити. Неки провоцирају. Али се сви, баш сви, из те школе кући враћају измождени и исцрпљени зато што су пола дана боравили на месту нездравом, издртом и поцепаном, у коме не виде ни своје ни туђе место.
Руководство школе се углавном не сналази. Креће се на скали од претњи до равнодушног мирења и чекања шта ће други урадити. Оно седи одвојено од свог колектива, балансира између савести и личног интереса, нема снаге да заузме став, приклони се или побегне. Зато прави притисак, огољен или онај меки који се позива на другарство, пређашње услуге и жмурења. Сарађује са све три колоне запослених, не сврстава се нигде, али у разговорима селективно осуђује неприсутне. Некад је лукаво. Некад недоступно. Некад безобразно. Оно не преза од притиска на појединца у коме му створи утисак да је једино он одговоран за све, па ако одбије, одговоран је и за последице. А оне могу бити погубне по све запослене. Овог 4. марта руководство није нашло да је упутно обратити се својим запосленим, ући у зборницу и рећи шта је истина. Не, оно је чекало да 6. сазнамо шта смо заслужили. И да каже како ништа није до њих. Сами смо допринели. Да се онда измакне и арену препусти обрачуну незадовољних са виновницима тог незадовољства.
Небитно је у овом разматрању којој групи један наставник припада. Питам се где је нестала четворка са констатације како „сви у школи подстичу на толеранцију, узајамно уважавање, поштовање, сарадњу, бригу о другима“. У тешким временима, настрада прво истина, па образ, па част. Настане пребројавање и судбинско разврставање. Препознавање. И лично и колективно.
Где је нестала четворка са тврдње „сагласан сам да је моје понашање пример ученицима, родитељима и колегама“? Какав се пример даје деци која на улици демонстрирају тражећи слободу, правду, проглашавајући чланове Едикта као обавезујуће у областима образовања и достојанства? Какав пример се даје деци која више не желе да мрзе, па пружају руке према онима које су покушали да им подметну као непријатеље? Ако се нема солидарности према колегама, ако се не жели бити у матици, ако се жели бити сапутник на броду који мења ово друштво, хајде онда бар децу да поштедимо, па да се макар начинимо на људе. Достојне поштовања. Да им оставимо утисак одлучних и храбрих бораца за њихову будућност. Да не дозволимо наметање нестручних који, у немању решења, ударају песницом. Да покажемо деци да смо савезници, а не јавно осрамоћени губитници који не знају да мисле својом главом, нерадници и неука заведена гомила. Позив наставника нас обавезује на то.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца