На снагу је ступила одредба Закона о родној равноправности која се односи на примену обавезности родно-сензитивног језика у медијима, као и у областима образовања и науке где ће, у случају кршења те обавезе, бити прописана казнена одредба.
Са тим у вези, Зорица Мршевић, ауторка Смерница за примену закона о родној равноправности, објаснила је да ће се дате одредбе односити и на, између осталог, дипломе и сведочанства, као и друге облике образовно-васпитног рада. Посебну пажњу привлачи то да ће се оцене особама женског пола уместо одличан, писати одлична, уместо врло добар, врло добра.
Оно на шта се, у оправданој борби за родно-сензитиван језик заборавља, јесте удубљивање у саму материју за коју се мере и одредбе прописују.
Правилник о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању који потписује Министарство просвете у члану 7. каже да се закључна оцена, самим тим и свака друга оцена, утврђује за УСПЕХ ученика из предмета. Дакле, не оцена за ученика и ученицу као јединку, већ за њихов УСПЕХ.
Закључна оцена за успех из обавезног предмета и изборног програма други страни језик не може да буде већа од највеће појединачне оцене уписане у дневник, добијене било којом техником провере знања.
Закључна оцена за успех из обавезног предмета и изборног програма други страни језик, не може да буде мања од:
1) одличан (5), ако је аритметичка средина свих појединачних оцена најмање 4,50;
2) врло добар (4), ако је аритметичка средина свих појединачних оцена од 3,50 до 4,49;
3) добар (3), ако је аритметичка средина свих појединачних оцена од 2,50 до 3,49;
4) довољан (2), ако је аритметичка средина свих појединачних оцена од 1,50 до 2,49.
5) недовољан (1), ако је аритметичка средина свих појединачних оцена мања од 1,50
Оно што може да буде збуњујуће јесте што се за утврђивање успеха, што је реч мушког рода, користи оцена, која је реч женског рода, али ниједно ни друго није у вези са личношћу детета. Овде би једино могло да се интервенише у смислу – Ако је већ оцена, нек буде одлична, врло добра, добра…али се и оне у крајњој линији односе на успех.
Интервенције би се могле извршити и у самом Правилнику и поред речи ученик додати и реч ученица, као и у исписивању описних оцена, али успех би требало да остане дефинисан као и до сада.
Још већу пометњу ће донети владање, јер у целу причу уносимо и реч средњег рода – то владање, па је, као што видимо у члану 14. Правилника о оцењивању наведено следеће:
Закључна оцена из владања из става 3. овог члана на крају првог и другог полугодишта јесте: примерно (5), врло добро (4), добро (3), задовољавајуће (2) и незадовољавајуће (1) и свака од наведених оцена утиче на општи успех ученика. Значи, није дете незадовољавајуће, него његово владање.
Посебна забуна би настала онда када се позивамо на члан 19. у којем стоји да успех ученика који нема све оцене није утврђен. Није он, ученик неутврђен, или ученица неутврђена, већ њихов УСПЕХ није утврђен.
Да закључим, ученици и ученице добијају оцене на основу којих се утврђује успех из појединачних предмета, њихово владање и коначни успех на крају. Успех сваког ученика и сваке ученице може бити одличан, врло добар, добар, довољан и недовољан, али, сложићете се, ниједно дете не може бити довољно или недовољно, ниједан ученик довољан или недовољан, ниједна ученица довољна или недовољна.
Бар ја својим ученицима и ученицама никада нећу написати да су недовољни и недовољне зато што једног уторка, на трећем часу нису нешто научили или научиле.
Њихов успех тог тренутка можда није довољан, њихово знање у том одређеном тренутку није на завидном нивоу, али они су сјајни.
И он је сјајан. И она је сјајна.