Ne interesuju me ni dobre ni loše ocene, to je njegova obaveza!

maj 2, 2019

„Dobro veče svima!“ reče Saša prilazeći grupi roditelja okupljenoj u dvorištu škole. „Nisam zakasnila?“

„Nisi, ima još deset minuta do zvona“, reče Miloš.

„Šta se radi? Kako ste?“ upita Saša prisutne.

„Evo… Danas beše donosi kontrolni iz sveta oko nas?“, upita Marija.

„Ako sam razumeo ženu, i engleskinja ocenjuje domaći“, reče Miloš.

„Ma, baš me briga za svet oko nas i kontrolni i engleski i sve. Rekla sam Leni da meni ocena nije važna, samo je bitno da se ona trudi, a učiteljica i drugi nastavnici će već to prepoznati“, reče Saša.

„E, isto to sam ja rekla Pavlu! Naročito u prvom razredu gde je ocenjivanje opisno, uopšte me ne zanima.“ Brana je odmahivala rukama ilustrujući potpunu nezainteresovanost za školu i ocene. „Ne interesuju me ni dobre ni loše ocene, to je njegova obaveza!“

„I naročito sam joj rekla da me ne zanima šta su drugi dobili! U se i u svoje kljuse!“ dodala je Saša.

„Ma, i mene nije mnogo briga, nego onako pitam…“ pravdala se Marija.

„Meni Stefan reče da je kontrolni bio dosta težak… Ja se nisam baš uključio, moja žena malo uči sa njim, ali kaže neke podele živog sveta i šta ti ja znam… Baš se namučio, vidim da nije baš zadovoljan kako je uradio…“ reče Miloš.

„Rekla im je da će biti podela živog sveta, koliko se sećam, ali nisam sigurna jer ne radim sa njim, i kad mi priča šta će biti i šta je rekla, nije baš da slušam… Ja sam tu kategorična, oni moraju da steknu radne navike sami, a ne da se oslone na nas! Mi smo svoju školu završili odavno“, reče Brana. „I to šta im je dala, i da li je teško ili lako ili važno ili nevažno… dajte da pustimo ženu da radi svoj posao. Valjda ona zna šta i kako treba. Uostalom, ne znam kako vi, ali ja sam debele veze hvatala da Pavle upadne baš kod ove učiteljice, i sad ću ja nju da proveravam i ispravljam?! Ne pada mi na pamet!“

„Ne da je proveravaš, nego samo… nemam pojma, ovaj moj se baš nešto unervozio, kao dva od osam nije znao, a za jedno nije siguran… Rekao sam ženi da ode na otvorena vrata ako zabrlja baš ono mnogo…“ priznao je Miloš.

„Kakva, bre, otvorena vrata!“ brecnu se Saša. „Pa, neću da idem nikad! Ako Lena zabrlja, neka se javi pa neka popravi, ja sigurno neću da trčim i rešavam njene probleme. Nisu ni moji roditelji išli kod mojih nastavnika. Dobijem dvojku, pa kod kuće batine, pa se polomim da se javim i odgovaram. Mislim, ja Lenu ne tučem, naravno, ali ne interesuje me da ja jurim i vučem učiteljicu za rukav. Ima i ta žena dušu! Šta misliš da svi tako dolazimo kad god nešto zaškripi!“

„Otkud znam… Ja se uključim samo ponekad… ali vidim žena se baš trudi, radi sa njim…“ Miloš je shvatio da je u manjini.

„To ti je velika greška, da znaš“ reče Marija, iako je niko nije pitao za mišljenje. „Moja kuma je tako radila sa ćerkom, i evo mala je sad u srednjoj školi, i ako je ona ne podseti da uči, ode sve dođavola! Jednostavno, nije se osamostalila!“

„I moja sestra je isto uradila sa sinom. Zato sam ja rekla – moja deca će sama završavati školu! Ne znam ni knjige kako im izgledaju. Hteo Pavle da mi pokaže taj domaći iz engleskog, ja nisam htela ni da slušam. Rekla sam mu, ’Tvoja stvar, tvoja ocena, tvoje znanje, i molim lepo’“ reče Brana.

„Isto!“ reče Saša. „Zarekla sam se da…. Je l’ to zvono?“

„Jeste“, rekoše ostali roditelji, i okrenuše se prema vratima škole. Gomila dece kuljala je iz škole. Stariji dečaci su psovali i šutirali jedan drugog. Manja deca su se saplitala, padala i dizala se tražeći roditelje u sad već prepunom dvorištu.

„Je l’ to Lena plače?“ Saša je stavila naočare kako bi bolje videla. „Jaaao, šta li je bilo…“ reče, i oseti da joj srce lupa jače.

„Eno ga i moj delija, oborio nos, mogu misliti kako je prošao!“ smejao se Miloš.

Lena priđe majci sva u suzama. Nije ni primetila ostale roditelje. Jecajući je rekla, „Ma-ma… do-bi-la sam cve-tić sa sa.mo dve la-a-a-ti-ceeeee“ i nastavila da plače.

„Molim???“ zapanjila se Saša! „Dve latice??? Samo dve latice??? Pa, kako???? Daj kontrolni da pogledam!“

Lena nevoljno izvuče papir iz ranca na točkiće, brišući nos rukavom. Saša joj ote papir iz ruke.

Dok je čitala kontrolni, grupi je prišao Stefan, a za njim i Pavle.

„Kako ste prošli, momci“, upita Miloš.

„Ja četiri latice iz sveta, i onaj srednji smajli iz engleskog, onaj sa ravnim ustima.“ reče Stefan.

„I ja isto“, nasmejao se Pavle.

„E, bravo ti ga! Ajd kući, mora da će mama da se oduševi! Pozdravi se sa roditeljima svojih drugara i kreći“ reče Miloš.

„Doviđenja“, reče Stefan, mahnu rukom i potrča za ocem.

„Au, ala si ga uprskao“, reče Brana Pavlu. „Pa, gde si pogrešio?“

„U trećem i petom zadatku. A engleski mi je rekla da ono što sam te pitao oko klasrum i čer ne može tako da se nacrta, i nije mi priznala ceo taj zadatak!“

„Daj da vidim!“ reče Brana ljutito.

Malo po malo, svi roditelji su držali kontrolne zadatke i sveske iz engleskog, i pažljivo čitali.

Saša se okrete grupi roditelja. „Pogledajte, molim vas, ovo što joj je ispravila i oduzela jednu celu laticu! Ja ne znam šta tu nije dobro! Lepo je napisala odgovor, ne znam šta ta žena hoće!“

Marija besno reče, „A Ivi je stavila tugajlija zato što je…“ Brana je prekide, „Šta joj je dala?“

„Tugajlija, onog tužnog smajlija, zato što je malo pomešala boje, umesto zelenom obojila crvenom, i tako, ali ovaj prvi joj je ceo tačan… Pa, nisu oni na fakultetu! Svašta!“ ljutila se Marija.

„Ma-maa, sa-mo da ti kaaa-žeeem“ Lena je i dalje plakala.

„Nemoj ništa da mi kažeš, sad bih te zgromila za ovo! Sve ovo u drugom zadatku što si nalupetala si u nedelju znala bez greške!“ Saša počupa Lenu za repić, i Lena zaplaka još jače.

„A engleski, šta si tu dobila?“

„O-nog smaaaj-li-ja sa raav-nim uuuu-sti-maaa“ jecala je Lena.

„Divota! A Isidora šta je dobila?“

„Smaaaj-li-jaaaa sa oo-tvo-reee-nim uuu-stiii-maaa“ jedva je govorila Lena.

„Onog gde se vide i zubi, i jezik, i nepce? Onog najboljeg??“ zapanjeno je pitala Saša.

Lena samo klimnu glavom.

„Pa, da, njoj je majka profesor engleskog, sigurno joj je ona uradila! Ovo je katastrofa. A iz sveta šta je dobila?“

Lena jedva progovori, „Istooo“

„I, je l’ još neko dobio tog najboljeg smajlija?“

Lena odmahnu glavom.

„Au, što joj je kriterijum! Da samo jedno dete dobije smajlija koji se smeje! Sramota! E, sad ću da je sačekam ovde u dvorištu kad bude izlazila, pa ću sve da je pitam!“ Saša besno skrsti ruke.

„E, i ja ću! Hoćeš i ti, Marija, da nas bude više, da ne može da izvrda?“ dosetila se Brana.

„Nego šta ću! Možda ni engleskinja nema više časova, ako i ona naiđe da je pitamo šta ima da kaže!“ dodala je Marija.

„Deco, sačekajte nas malo, a ti Leno, mobilni ti je oduzet do Nove godine, a za ostalo ćemo videti“, dobaci Saša odsutno, pogleda fiksiranog na vrata škole.

„Mislim da su treća vrata levo na drugom spratu zbornica“, reče Marija pokazujući prstom. Saša i Brana pogledaše u tom pravcu.

„Odlično. Videćemo ih kad izađu… Neću pred Lenom, ali ovo je baš bezobrazluk!“ reče Saša.

„Ma, svinjarija!“ besno reče Marija.

„Ček’, ček’…“ Brana je nepomično gledala u pravcu zbornice. „Eno ih!“ uzviknu. „Đubre jedno. Vidi je, samo! Popela se na štiklice, desigual haljina, i misli da je riba!“

„A vidi engleskinju, molim te! Kliberi se kao lud na brašno. Izdelila tugajlije, briga nju! E, sad da vas vidim… Našle da se iživljavate na deci!“

Tri majke krenuše ka vratima škole. „Ovde stanite i ne mičite!“ naredi Saša.

Prošlo je nekoliko minuta, a nastavnice se još nisu pojavile na izlazu.

„Gde su?“ brinula je Marija.

„Ijaooooo!“ Brana se lupi po čelu. „Pa, sigurno su izašle na zadnja vrata! ’Ajmo, brzo! Okolo! Deco, ostanite tu dok se ne vratimo!“, dobaci deci i potrča preko dvorišta za Sašom i Marijom, koje su već hitale ka drugom kraju dvorišta.

Autor: Maja Bugarčić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama