“Marija! Marija! Marija! Pogledajte me, Marija! Marijaaa!” Doktorka je neumorno dozivala nesvesnu ženu, blago je šamarajući. „Marija! Marija! Probudite se, Marija!“
Petar je stajao nekoliko metara dalje i grickao nokte. „Hoće li se probuditi, doktorka?“ tiho je pitao, ne očekujući odgovor.
„Marija! Marija! Čujete li me?“ Doktorka je uzela Mariju za donju vilicu, i prodrmusala je levo-desno, ali je Marijina glava samo klonula u stranu.
„Sestro, pomozite mi da je stavim na bok, ako krene da povraća, može doći do gušenja. Molim vas, svi napustite prostoriju!“ Doktorka nije izgledala uplašeno, bilo je očigledno da slične situacije rešava svakog dana.
Sestra prihvati Mariju ispod ramena, i okrenu je na stranu. U tom času, Marija ispusti neki zvuk sličan kašljanju. „Marija, da li me čujete?“ Doktorka je otvorila Marijin desni kapak, i uperila baterijsku lampu u njeno oko. Marija pokuša da skloni glavu od neprijatne svetlosti, i doktora duboko udahnu. „E, baš ste nas namučili, Marija! Da li me čujete sad? Ja sam doktorka Nedić iz Hitne pomoći. Izgubili ste svest. Da li se sećate šta se dogodilo?“
Marija je, zatvorenih očiju, samo blago klimnula glavom.
„Hajde da pokušate da sednete, Marija!“
Marija nije imala snage ni da pomisli na takvo nešto. „Ne mogu baš…“ reče. Dve žene je uigranim potezima uzeše ispod pazuha, i podigoše je. Ubrzo je Marija sedela na stolici sa koje se, pre samo petnaestak minuta, stropoštala pravo na pod.
„Marija, odgovarajte mi sa ’da’ ili ’ne’! Da li bolujete od srčanih bolesti, visokog pritiska, epilepsije, šećerne bolesti, da li ste do sada imali prekide svesti…“ Marija je, i dalje žmureći, blago odmahivala glavom.
„Svaki prekid svesti se mora detaljno ispitati, tako da ćemo Vas sad povesti do dežurne bolnice, da Vam urade EEG, EKG i još neke analize koje budu potrebne. Da li ste ovo razumeli?“
Marija klimnu glavom, i prošaputa „Nemojte…. Biću dobro…“
„Vi možete na svoju odgovornost da odbijete medicinsku negu, što Vam ne preporučujem, ali ako ne želite da Vam uradimo dalja ispitivanja, potreban je Vaš potpis. Da li želite nekoga da obavestimo da se ovo desilo?“ upita doktorka.
„Zvaće direktor… sigurno“ reče Marija, i po prvi put širom otvori oči. „Bože… baš sam dobro pala… sve me boli!“
„Možda bi bilo dobro da se uradi skener, ili magnetna rezonanca, prilikom pada ste udarili glavu…. Naravno, Vi ćete odlučiti… Samo, morate nam reći, da bismo znali da li Vas vozimo u bolnicu ili ne…“
U tom momentu vrata otvori stariji muškarac, i bez pitanja pritrča i čučnu pored Marije, i nežno je uhvati za ruku. „Maro, šta je opet bilo?“ Oči mu se napuniše suzama. „Pa, jesmo li se dogovorili… Pa, koji je smisao, Maro? Čemu?“ Glas mu je drhtao dok joj je mazio raščupanu kosu.
„A Vi ste?“ upita doktorka Nedić.
„Izvinite… ja sam Marijin suprug… Nikola…“ Nikola pruži ruku doktorki. „Molim Vas, recite joj da to ne sme da radi…“
„A, šta to, ne razumem“, bila je zbunjena doktorka. „Gospođa Marija negira bilo kakva oboljenja, i…“
„Ma, ne… nisu to oboljenja… Ona se prosto previše daje za svu ovu decu, i ovo se već dešavalo… Reci mi iskreno, je l’ opet…“ Nikola je gledao Mariju u oči. Marija spusti pogled i tiho reče. „Jeste… ali ovaj put nije kao do sada. Ovaj mali je rekao da…“ Marija ponovo oseti vrtoglavicu, i stade u pola rečenice kako ne bi ponovo izgubila svest.
„O čemu se radi?“ doktorka Nedić je bila iznervirana. „Nemamo ceo dan na raspolaganju!“
Marija duboko udahnu, i obori pogled. Obećala je Nikoli već mnogo puta da će biti odgovornija prema sebi, ali to u praksi nikako nije išlo. „Petar… maturant… je rekao da je pročitao ’Na Drini ćuprija’…“
„Pa, dobro, dušo, nismo li prošle godine imali istu priču sa malom zbog koje si takođe pala u nesvest… Pa, šta vredi što ja molim i govorim?“ nervirao se Nikola.
„Kao prvo, ta devojka je pročitala odlomak iz romana ’Derviš i smrt’, i tada sam se onesvestila, a ovde nisam čak ni na pročitanu knjigu, i mogao bi da me pohvališ, a ne samo da me kritikuješ. Mislim, jeste mi se zavrtelo u glavi, ali odmah sam sela, i počela duboko da dišem, kako si mi rekao. Kad je ispravno rekao autora, pa još da je to naš jedini nobelovac, primenila sam sve metode smirivanja, ali… onda je on rekao… da voli da čita knjige, i da ima kod kuće čitavu policu… sa knjigama… i to je poslednje čega se sećam!“ Marija se uhvati za čelo. „Doktorka… razumite me… to se prosto ne dešava, i ja se ne spremim na takva iznenađenja…“
Doktorka pogleda sestru, pa Nikolu, pa reče, „Ali, Vi to treba da znate mnogo bolje od mene, deca u adolescentskom periodu lažu, i ne treba baš uvek verovati svemu što kažu, znate…“
Nikola je ipak bio iznenađen. „Uh… ovakav slučaj nije do sada imala… iskreno, sad se ne čudim što je pala u nesvest… Ali, Vi ste u pravu, to da ’voli da čita’ je sigurno jedna neslana šala, i čak ne bih tom malom ni zamerio, on je hteo da bude glavni u društvu, da se deca nasmeju… verovatno su se i smejali, samo Marija je bila bez svesti, pa nikad nećemo znati, ali… svi smo bili deca…“
„Pomislila sam ja da je sve laž, ali…“, Marija je govorila drhtavim glasom. „već sam čula o njemu, i druge kolege pričaju… čak pominju i da je lepo vaspitan, ume da kaže ’dobar dan’, ’doviđenja’, ’hvala’… Pa, koleginica iz istorije je dobila tahikardije prošle nedelje kad je rekao da ga istorija interesuje…“
„Ma, jao… nemojte verovati svemu što čujete, pobogu…“ reče doktorka razočarano. „Ne mogu da verujem da vi, prosvetni radnici, radite sa decom, i tako nasedate… pa to su manipulacije tipične za ovaj uzrast… Hajde jedno da se mi razumemo – u dvadeset prvom veku takva deca više ne postoje. Ja bih rekla da se taj dečko poigrava sa vama!“ Pogledala je Mariju, ali iz njenog izraza lica shvatila je da Marija i dalje ne veruje da je sve laž. „Dobro“, reče ona pakujući slušalice u torbu, „Sada vidim da hospitalizacija nije potrebna, ali Vas molim da ubuduće budete realni, koncentrisani, da razmislite, ipak ste u ovoj priči Vi odrasli, a ne oni, Vi treba da držite konce u svojim rukama. Ne nasedajte na laži i provokacije, razumete…“
Doktorka još jednom pažljivo pogleda Mariju. „Ako bilo šta treba, ako se nesvestice ponove, molim Vas da dođete na detaljnija ispitivanja u Klinički centar, samo uzmite uput za dnevnu bolnicu.“
„Hvala Vam veliko“, uglas rekoše Marija i Nikola. Dok su doktorka i sestra izlazile, Nikola nežno zagrli Mariju. „Moraš da mi se čuvaš! Moraš! Imaš za koga da živiš, nemoj da si luda, ej!“
Petar je i dalje stajao ispred vrata učionice. Čim je video da doktorka izlazi, pritrčao joj je unezvereno. „Dobar dan, doktorka, moje ime je Petar Nikolić, ja sam maturant ove škole. Nažalost, ja sam kriv za ovo što se desilo sa profesorkom Matić…“
Doktorka Nedić zastade, zatim ga odmeri i reče strogim glasom: „Vidi, Petre, ja sam malo starija od tebe, i nisam ni luda ni glupa. Ti možeš sad tu da mi glumiš lepo vaspitanje, ali to kod mene ne prolazi. Vidiš li dokle neslane šale mogu da dovedu?“
Petar zastade razmišljajući da li uopšte da se pravda. „Ali… molim Vas, saslušajte me… Ja zaista, ali zaista volim da čitam, možda nije trebalo tako naglo to da saopštim profesorki, ali… ne bih voleo da mislite da sam je slagao, niti da sam se šalio…“
„Ti nastavljaš… Pa, u redu, mogu ti samo reći da si ovaj put prošao dobro, jer se profesorka nije ozbiljnije povredila, ali moglo je da bude svašta. Ti si već punoletan, pretpostavljam, i možeš krivično da odgovaraš, razumeš?“ Doktorka se uputi prema vratima, sestra potrča za njom.
„Doktorka, molim Vas… evo, pogledajte…“ Petar otvori svoj ranac. „Evo… ovo je knjiga koju čitam u prevozu. Znate, ja stanujem u Obrenovcu, i dugo putujem do škole. Svake nedelje pročitam bar jednu knjigu u autobusu. Ja nisam lagao…“
Doktorka pogleda u Petrov ranac, i jasno vide koricu romana „Za kim zvono zvoni“, istu kakvu i sama ima kod kuće. Osetila je snažnu vrtoglavicu, i uhvatila se za čelo. Petru je malo falilo da zaplače.
„Da li mi sad verujete? Doktorka? Doktorka? Pogledajte me! Doktorkaaaaa? Da li me čujete?“
Autor: Maja Bugarčić