"Ne navikavaj ga na ruke" = "Navikavaj ga na stres i kortizol"

avgust 2, 2016

Svaka mama ima instiktivnu potrebu da uzme svoju bebu u ruke kada plače, da je privije uz sebe i da je uteši. Ali, ista ta mama će vrlo brzo dobiti i savet “ne navikavaj ga na ruke”, mada možda ne baš tako jasan i direktan. Taj savet će možda zvučati ovako: “Ja sam tebe ostavila da plačeš jednu noć i nakon toga si počela da spavaš celu noć, a tada si imala 2 meseca” ili “Ma, one (bebe) sve znaju” itd., a uz te rečenice obavezno ide i ponos zbog uspeha.

mama-beba-foto-shutterstock-1416998014-593507
Vaša beba ima već 4 meseca. Često se budi noću, život vam se potpuno promenio, neispavani ste, možda iznureni, čim odete da se istuširate beba plače, nemate vremena ni za svoje osnovne potrebe i pomislite: „Hajde da probam, biće mi lakše. Kad budem bila ispavana biću bolja mama.” Beba počinje da plače i, dok vam se srce cepa, vi ste ipak rešeni da bebu nešto naučite.

Zašto bebe plaču? Da li zaista nešto nauče? Kako stres i kortizol (hormon stresa) utiču na bebin razvoj?

Bebe plaču iz fizioloških razloga (gladne su, mokre, spava im se, nešto ih boli), ali i emotivnih razloga (usamljene su, frustrirane, nesigurne, uplašene, pod stresom). Sigurno vam se desilo da vaša beba neutešno plače, a da vi ništa ne možete da uradite povodom toga – nije gladna, nije mokra, ništa je ne boli, vi ste tu, tešite je. Ponekad se desi da pomislite da ste loša mama, ali istina je potpuno drugačija.

Bebe ponekad plaču jer se oslobađaju stresa i tenzije. Plakanje je za bebe važno, to je njihov način da se cele, njihovo sredstvo komunikacije. Kada plače, beba priča sa vama – slušajte je. Ne brinite, nije neophodno da smirite svoju bebu i da ona prestane da plače, važno je da budete tu za nju.

IAIM masaža, isto kao i plakanje, pomaže bebi, ali i roditelju, da se oslobodi stresa. To je divna veština koja vam može pomoći da se duboko povežete sa svojom bebom, da je razumete i izgradite međusobni odnos pun ljubavi, poverenja, poštovanja i sigurnosti. Zapravo, nije dobro da ućutkate bebin plač, jer emocije su njen prijatelj. Važno je da joj pružite utehu. Velika je razlika kada dozvolite svom detetu da plače dok ga s puno ljubavi držite u naručju, slušajući ga, i kada ga ostavite da plače samo, bez utehe.

Osetljivost na stres počinje još u fazi fetusa. Na njega utiče mamin stres i njen nivo kortizola.

Bebe bez odraslih ne bi preživele. Pošto nisu sposobne da same sebe održe u životu, svaki stres i odlaganje za njih predstavljaju opasnost po život. To je samo po sebi trauma za bebu, jer čak i kratko odvajanje kod sisara proizvodi hormone straha. Bebe imaju nizak nivo kortizola u prvih nekoliko meseci života ukoliko odgovaramo na njihove potrebe. Međutim, isto tako, njihov nervni sistem je veoma nestabilan i nivo kortizola se naglo povećava ako niko ne odgovara na njihove potrebe, jer one same nisu sposobne da regulišu nivo tog hormona.

Bebe se postepeno navikavaju na stresne situacije kada su sigurne da su roditelji za njih tu, da će doći i odgovoriti na njihove potrebe. Tada se kortizol teže okida. Beba kojoj roditelji pružaju utehu i puno nežnosti mogu mnogo bolje i lakše da se nose sa stresom.

Šta se u stvari dešava kada bebu ostavite da plače?

Stres je jako opasan u najranijem periodu života bebe jer kortizol preplavi njen nervni sistem, a visok nivo kortizola blokira veze u mozgu koje se tek formiraju, pri čemu blokira i imuni sistem.

Vaša beba će na kraju prestati da plače, ali ne zato što je nešto naučila, već zato što je iznemogla ili je premorena i zaspaće, međutim vaša veza sa njom se tako trajno narušava. Beba gubi poverenje u vas i uči da na vas ne može da se osloni.

Rana briga o bebi formira nervni sistem i određuje kako će se dete nositi sa stresom. Taj rani period života je veoma otvoren, pa je zbog toga i veoma osetljiv i promene se dešavaju veoma brzo.

Naš odgovor na stres formira se u periodu odojčeta i isključivo zavisi od kvaliteta veze sa roditeljima. Od toga da li su bebe sigurno ili nesigurno povezane sa svojim roditeljima zavisi kako će one formirati svoj odgovor na stres, ali i svoje emocionalno zdravlje kao odraslih osoba.

Kod dece koja su nesigurno povezana sa svojim roditeljima dolazi do visokog nivoa kortizola. To su deca koja dramatizuju, bojažljiva su i preuveličavaju svoja osećanja da bi roditelji na njih obratili pažnju. Kod njih svaka nepredvidiva situacija izaziva stres, jer su ona u stalnoj tenziji pokušavajući da pročitaju osećanja svojih roditelja, ne mogu na njih da se oslone i tako se trajno narušava poverenje. Sve to može dovesti do mnogih emocionalnih poremećaja.

Takođe, visok nivo kortizola narušava i telesne funkcije: oštećuje imuni sistem, smanjuje mogućnost pamćenja, pa čak može dovesti i do dijabetesa, hipertenzije itd.

Postoji još jedan fenomen koji se javlja kao odgovor na stres, a to je nizak nivo kortizola. Pod stalnim uticajem stresa organizam nekada odgovara tako što prestane da proizvodi kortizol da bi preživeo. Da bi se odbranio, organizam shvati da je bolje da ne oseća ništa nego da živi u stalnom bolnom iskustvu. Beba shvati da njen plač nema vrednost, da niko neće doći (zbog toga u sirotištima u sobi punoj beba možete da čujete muvu). Ova strategija proizvodi emocionalnu otupelost i osećaj praznine, kao i negativan stav prema životu. Ovakva deca su veoma zavisna od drugih, a potiskivanje osećanja dovodi i do loših osećanja. Spolja su pozitivna, a iznutra besna i ljuta; agresija se čuva u sebi dok ne pukne, a zatim ta deca postaju veoma nasilna i destruktivna. Taj fenomen niskog nivoa kortizola povezuje se sa ranim zanemarivanjem.

Ponekad se pitate zašto vaša beba više plače i budi se noću, a beba vaše prijateljice ne plače često i noću se odavno više ne budi? Da li ste vi loša mama?

Možda je ovo odgovor na vaše pitanje: postoje dva tipa beba – manje i visoko reaktivne. Roditeljima može biti mnogo teže kada su bebe supersenzitivne i visokoreaktivne. Takve bebe više plaču i treba im više tešenja, nošenja i hranjenja kako bi njihov sistem bio u balansu, jer emotivna sigurnost zavisi od odgovora roditelja na bebine potrebe.

Bebe i deca koja su sigurno povezana sa svojim roditeljima imaju nizak nivo kortizola čak i kad su uznemirena, jerzapravo nije važna priroda stresa već to da li su roditelji dostupni da pomognu u prevazilaženju stresa.

Emocionalni imunitet i imunitet uopšte, kao i regulacija emocija zavise i od osećaja sigurnosti, nežnosti i fizičkog kontakta u periodu odojčeta.

Naš odgovor na stres kad odrastemo zavisi od toga koliko smo stresa doživljavali kao bebe i od toga da li su nam roditelji pomogli da se od njega oporavimo. Način na koji se nosimo sa stresom je suština našeg mentalnog zdravlja.

P.S: Važno je da ne zaboravimo da kada su roditelji pod stresom i beba/dete je pod stresom.

Autor: Tamara Dragović, sertifikovani IAIM instruktor za masažu beba, profesionalni fotograf i mama.
Facebook.com/Tamara Dragovic IAIM instruktor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na ""Ne navikavaj ga na ruke" = "Navikavaj ga na stres i kortizol"

  1. Dzidzi kaže:

    Evo moja “beba” napuni dve godine, ja I dalje ustajem nocu 15 puta, dodajem, animiram, pruzam, polomih se samo da on ne bi ni sekunde cekao, pa se pitam mozda je trebalo da ga pustim da place, posto on nikad nije- zadovoljan a ja nikad bez stresa I nenaspavana

  2. Shone kaže:

    Citajuci ovo,shvatam da moji roditelji pojma nisu imali sta svojo deci rade

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama