„Да, од овог догађаја ће медији направити велику гужву, име школе ће бити облаћено где год се укаже прилика, а суштина ће бити избегнута…“ – коментарише Дијана Малиџа, учитељица из Новог Сада јучерашњу вест која је обишла медије, да су деца на школској приредби у њеном граду певала и веселила се уз песме Баје Малог Книнџе.
Њен став преносимо у целости.
„Да се разумемо, не радим у Васи, али познајем много сјајних учитеља и наставника који раде тамо и који су светлосним годинама далеко од ове приче. Наравно, много ми је жао што су сада сви (неправедно) у овом кошу. Али…
Сама помисао да деца тапшу ручицама у ритму Баје Малог Книнџе, Цеце, Карлеуше, Северине и осталих у мени буди осећај презира. Како према извођачима, тако и према „педагозима“ који у оваквим ритмовима и текстовима не виде ништа проблематично. Побогу!
Оправдање које је изнела директорка установе на неки уврнут начин и разумем. Знате ли зашто? Зато што се често „деци пусти“ да се проведу, без икаквог увида у садржаје које читају, слушају, гледају… Једноставно, иде се грозном логиком да то „нису наша посла“ , „нека им родитељи васпитавају укус“, „ионако то слушају ботоксиране Цеца-маме“ и слични изговори. Истина, врло је тешко утицати на естетско неваспитање које деца понесу из куће и преобликовати га у нешто смисленије. Реч је о врло тешком процесу, али није немогућа мисија.
Колико сати разговора са децом су ови педагози „потрошили“ да би резултат био овако поражавајући? Колико сати дивне класичне музике, блуза џеза, дивних вокала и текстова су ова деца слушала? О чему су разговарали и како су делали на часовима Грађанског васпитања? Да ли је прича о поштовању до те мере банализована да се од деце тражи пука репродукција о дефиницијама људских права које просечан ученик четвртог разреда тешко разуме? Дефиниције, саме по себи, су сувопарне и досадне ако им не удахнете живот примерима који су деци овог узраста блиски.
Овај догађај сам схватила као пропуст, незаинтересованост и лењост људи који раде са овом децом. Не, нема оправдања када вам из звучника загрми Баја Мали Книнџа и тачка! Нема никаквог „АЛИ“ после овога!
Цену оваквих катастрофа наша деца ће плаћати предрасудама и незнањем све док је НАШ ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ лењ, апатичан, незаинтересован, туп на овакве појаве. Не, није решење ни у репресији и отказима, него у мењању свести и едукацији деце, али и учитеља.
Зато, драге моје колеге, кад год уђете у учионицу ослушните децу и њихова интересовања. Не жалите да понекад „потрошите“ цео час кад чујете да је неко рекао за некога да је Шиптар, Циган, ретард, педер и сл. Оваквих сати сам „потрошила и потрошила“… Само да знате да су то наплодоноснији сати за којима никад пожалила нисам.
За крај, моја породица и ја смо прошли ратни пакао у БиХ на најгори могући начин. Баш то болно искуство ме је научило колико су СВИ људи у тој дивној земљи пропатили и изгубили. Срце ми и дан данас крвари од носталгије, боли и сећања, иако је прошло толико времена. Баш та ужасна искуства ме мотивишу да децу учим да се домовина воли и брани ЛЕПОТОМ, а не отровима мржње који нас све у бившој Југи полако, али сигурно гутају у бездно…