„Da, od ovog događaja će mediji napraviti veliku gužvu, ime škole će biti oblaćeno gde god se ukaže prilika, a suština će biti izbegnuta…“ – komentariše Dijana Malidža, učiteljica iz Novog Sada jučerašnju vest koja je obišla medije, da su deca na školskoj priredbi u njenom gradu pevala i veselila se uz pesme Baje Malog Knindže.
Njen stav prenosimo u celosti.
„Da se razumemo, ne radim u Vasi, ali poznajem mnogo sjajnih učitelja i nastavnika koji rade tamo i koji su svetlosnim godinama daleko od ove priče. Naravno, mnogo mi je žao što su sada svi (nepravedno) u ovom košu. Ali…
Sama pomisao da deca tapšu ručicama u ritmu Baje Malog Knindže, Cece, Karleuše, Severine i ostalih u meni budi osećaj prezira. Kako prema izvođačima, tako i prema „pedagozima“ koji u ovakvim ritmovima i tekstovima ne vide ništa problematično. Pobogu!
Opravdanje koje je iznela direktorka ustanove na neki uvrnut način i razumem. Znate li zašto? Zato što se često „deci pusti“ da se provedu, bez ikakvog uvida u sadržaje koje čitaju, slušaju, gledaju… Jednostavno, ide se groznom logikom da to „nisu naša posla“ , „neka im roditelji vaspitavaju ukus“, „ionako to slušaju botoksirane Ceca-mame“ i slični izgovori. Istina, vrlo je teško uticati na estetsko nevaspitanje koje deca ponesu iz kuće i preoblikovati ga u nešto smislenije. Reč je o vrlo teškom procesu, ali nije nemoguća misija.
Koliko sati razgovora sa decom su ovi pedagozi „potrošili“ da bi rezultat bio ovako poražavajući? Koliko sati divne klasične muzike, bluza džeza, divnih vokala i tekstova su ova deca slušala? O čemu su razgovarali i kako su delali na časovima Građanskog vaspitanja? Da li je priča o poštovanju do te mere banalizovana da se od dece traži puka reprodukcija o definicijama ljudskih prava koje prosečan učenik četvrtog razreda teško razume? Definicije, same po sebi, su suvoparne i dosadne ako im ne udahnete život primerima koji su deci ovog uzrasta bliski.
Ovaj događaj sam shvatila kao propust, nezainteresovanost i lenjost ljudi koji rade sa ovom decom. Ne, nema opravdanja kada vam iz zvučnika zagrmi Baja Mali Knindža i tačka! Nema nikakvog „ALI“ posle ovoga!
Cenu ovakvih katastrofa naša deca će plaćati predrasudama i neznanjem sve dok je NAŠ OBRAZOVNI SISTEM lenj, apatičan, nezainteresovan, tup na ovakve pojave. Ne, nije rešenje ni u represiji i otkazima, nego u menjanju svesti i edukaciji dece, ali i učitelja.
Zato, drage moje kolege, kad god uđete u učionicu oslušnite decu i njihova interesovanja. Ne žalite da ponekad „potrošite“ ceo čas kad čujete da je neko rekao za nekoga da je Šiptar, Cigan, retard, peder i sl. Ovakvih sati sam „potrošila i potrošila“… Samo da znate da su to naplodonosniji sati za kojima nikad požalila nisam.
Za kraj, moja porodica i ja smo prošli ratni pakao u BiH na najgori mogući način. Baš to bolno iskustvo me je naučilo koliko su SVI ljudi u toj divnoj zemlji propatili i izgubili. Srce mi i dan danas krvari od nostalgije, boli i sećanja, iako je prošlo toliko vremena. Baš ta užasna iskustva me motivišu da decu učim da se domovina voli i brani LEPOTOM, a ne otrovima mržnje koji nas sve u bivšoj Jugi polako, ali sigurno gutaju u bezdno…