Ја имам двоје комада деце – значи – Ивана и Игор. Значи – 11 и по и 7 и по година. Хтела бих да их мало детаљније опишем, јер је овај текст увод у све остале приче које следе, а на тему деце. Чисто да не буде „Шта она као има појма?“, „Она као неки стручњак…“
Што се стручности тиче, ниједна струка се не може научити док се не опроба у пракси, тако да ја сматрам себе врхунским стручњаком (уста моја…). Јер – под 1 имам двоје комада стручности, и под 2 имам диплому васпитача, са више комада педагогије коју сам учила као ниједан предмет у животу – из љубави. Морам рећи да сам вишу школу уписала након првог порођаја, тако да ми је учење било додатно мотивисано малим слатким кикицама.
(Не питајте ме зашто нисам запослена у вртићу… тако је то кад немаш паре, мужа, љубавника, књижицу, тетку у Немачкој..)
Испоставило се, а тако и сви око мене кажу – да сам урадила добар посао и да сам на добром путу да их обучем у одело „добри људи“. Због љубави, због сопственог ужасног искуства, због мајчинског самодоказивања и бриге за њихову будућност. То је моја тајна формула. За сада делује.
Ивана
Ивана, Ица, Ицка…моја прва љубав над којом сам плакала од среће гледајући је док спава. Имала сам ту срећу да не радим целих првих 13 месеци њеног живота, да упознам оно наслеђено и усадим главне навике које сматрам за обавезне. Ивана вам је „дете по књигама“. Има ту и среће, вероватно, али она је учила, причала, јела, боловала – уопште, понашала се као да читате неки врхунски приручник за одгајање деце.
Пошто сам имала времена и воље (што понеким мајкама веома фали), радила сам с њом максимално и апсолутно цео труд је био као на длану. Са 8 месеци је пишкила у нону, сама јела кашиком, никада није користила нити дуду нити флашицу, када је проговорила- говорила је чисто, у вртићу без проблема, послушна… Ма, што би рекле овдашње бабе – нешто! К`о да није моја.
Игор
Игор, Иги, Гига…моје слатко, радознало, насмејано мајмунче – никада неких великих проблема, осим што смо били у шоку количином енергије коју то дете има, а коју нисмо упознали код наше мирне и тихе принцезе. Он је, попут већине мушког света, ишао неким чудним пречицама кроз живот (никад на нону-одмах на wц шољу), знаним само мушком роду. У свему је каснио за сестром, што правдам полном разликом, али ништа драстично. Битно је да је мамина „диктатура“ деловала и данас пред собом и светом имам доброг, паметног, послушног дечака, који ће вам за (највише) пола сата освојити срце. Како он каже „Шта ћу, кад сам неодољив?“
Ја сам сигурна да је моја метода васпитања моје деце успешна јер сам ја поборник „старе школе“, тј. не одушевљава ме уопште А модел, разни западњачки системи васпитања, нити било који облик васпитања у којем дете има апсолутну слободу. То нипошто не значи да моја деце седе под командом за столом, слушају маму и померају се само на мој знак. Чак штавише. Али основна правила, ред и балансирана дисциплина су обавезна у мојој кући. И то не само према мојој деци, него према целокупном друштву моје деце, које је већ упознато са тим правилима, и која врло радо долазе на играње и спавање.
Можете ме звати и оштроконђа, кретен, лудача, најгора мама на свету, терориста, Хитлер… опростићу свима, јер су ми резултати важнији од свих критика и разрогачених очију. Углавном се такви после јаве и кукају над глупостима које су сами направили.
Мора да се зна – ко је ко? Ко је родитељ а ко дете? Шта раде мама и тата а шта деца? Шта сме да уради родитељ а шта сме дете? Зашто је то тако? Једино на тај начин дете ће стећи осећај поштовања себе и других људи. Све остало води у проблеме разних врста.
Пре него што ћу родити Ивану радила сам у књижари и прочитала сам сву литературу која је тада била у полицама, тако да сам имала подлогу која може много помоћи младој мајци, која жели све најбоље свом детету. Није лоше поступити по тим писаним саветима, само треба имати мноооого среће при избору те литературе, јер данас је има – на тоне. А свака беба је свет за себе.
Ја сам се ослањала на женски инстинкт, логику и законе природе. То ми је било правило. Ако се неки савет не би баш уклопио у ова три калупа, ништа, ћао! И ето…ту сам где јесам. На почетку се нисам обрукала, за даље – видећемо.
Извор: blagomogzivota.wordpress.com