Ja imam dvoje komada dece – znači – Ivana i Igor. Znači – 11 i po i 7 i po godina. Htela bih da ih malo detaljnije opišem, jer je ovaj tekst uvod u sve ostale priče koje slede, a na temu dece. Čisto da ne bude „Šta ona kao ima pojma?“, „Ona kao neki stručnjak…“
Što se stručnosti tiče, nijedna struka se ne može naučiti dok se ne oproba u praksi, tako da ja smatram sebe vrhunskim stručnjakom (usta moja…). Jer – pod 1 imam dvoje komada stručnosti, i pod 2 imam diplomu vaspitača, sa više komada pedagogije koju sam učila kao nijedan predmet u životu – iz ljubavi. Moram reći da sam višu školu upisala nakon prvog porođaja, tako da mi je učenje bilo dodatno motivisano malim slatkim kikicama.
(Ne pitajte me zašto nisam zaposlena u vrtiću… tako je to kad nemaš pare, muža, ljubavnika, knjižicu, tetku u Nemačkoj..)
Ispostavilo se, a tako i svi oko mene kažu – da sam uradila dobar posao i da sam na dobrom putu da ih obučem u odelo „dobri ljudi“. Zbog ljubavi, zbog sopstvenog užasnog iskustva, zbog majčinskog samodokazivanja i brige za njihovu budućnost. To je moja tajna formula. Za sada deluje.
Ivana
Ivana, Ica, Icka…moja prva ljubav nad kojom sam plakala od sreće gledajući je dok spava. Imala sam tu sreću da ne radim celih prvih 13 meseci njenog života, da upoznam ono nasleđeno i usadim glavne navike koje smatram za obavezne. Ivana vam je „dete po knjigama“. Ima tu i sreće, verovatno, ali ona je učila, pričala, jela, bolovala – uopšte, ponašala se kao da čitate neki vrhunski priručnik za odgajanje dece.
Pošto sam imala vremena i volje (što ponekim majkama veoma fali), radila sam s njom maksimalno i apsolutno ceo trud je bio kao na dlanu. Sa 8 meseci je piškila u nonu, sama jela kašikom, nikada nije koristila niti dudu niti flašicu, kada je progovorila- govorila je čisto, u vrtiću bez problema, poslušna… Ma, što bi rekle ovdašnje babe – nešto! K`o da nije moja.
Igor
Igor, Igi, Giga…moje slatko, radoznalo, nasmejano majmunče – nikada nekih velikih problema, osim što smo bili u šoku količinom energije koju to dete ima, a koju nismo upoznali kod naše mirne i tihe princeze. On je, poput većine muškog sveta, išao nekim čudnim prečicama kroz život (nikad na nonu-odmah na wc šolju), znanim samo muškom rodu. U svemu je kasnio za sestrom, što pravdam polnom razlikom, ali ništa drastično. Bitno je da je mamina „diktatura“ delovala i danas pred sobom i svetom imam dobrog, pametnog, poslušnog dečaka, koji će vam za (najviše) pola sata osvojiti srce. Kako on kaže „Šta ću, kad sam neodoljiv?“
Ja sam sigurna da je moja metoda vaspitanja moje dece uspešna jer sam ja pobornik „stare škole“, tj. ne oduševljava me uopšte A model, razni zapadnjački sistemi vaspitanja, niti bilo koji oblik vaspitanja u kojem dete ima apsolutnu slobodu. To nipošto ne znači da moja dece sede pod komandom za stolom, slušaju mamu i pomeraju se samo na moj znak. Čak štaviše. Ali osnovna pravila, red i balansirana disciplina su obavezna u mojoj kući. I to ne samo prema mojoj deci, nego prema celokupnom društvu moje dece, koje je već upoznato sa tim pravilima, i koja vrlo rado dolaze na igranje i spavanje.
Možete me zvati i oštrokonđa, kreten, ludača, najgora mama na svetu, terorista, Hitler… oprostiću svima, jer su mi rezultati važniji od svih kritika i razrogačenih očiju. Uglavnom se takvi posle jave i kukaju nad glupostima koje su sami napravili.
Mora da se zna – ko je ko? Ko je roditelj a ko dete? Šta rade mama i tata a šta deca? Šta sme da uradi roditelj a šta sme dete? Zašto je to tako? Jedino na taj način dete će steći osećaj poštovanja sebe i drugih ljudi. Sve ostalo vodi u probleme raznih vrsta.
Pre nego što ću roditi Ivanu radila sam u knjižari i pročitala sam svu literaturu koja je tada bila u policama, tako da sam imala podlogu koja može mnogo pomoći mladoj majci, koja želi sve najbolje svom detetu. Nije loše postupiti po tim pisanim savetima, samo treba imati mnoooogo sreće pri izboru te literature, jer danas je ima – na tone. A svaka beba je svet za sebe.
Ja sam se oslanjala na ženski instinkt, logiku i zakone prirode. To mi je bilo pravilo. Ako se neki savet ne bi baš uklopio u ova tri kalupa, ništa, ćao! I eto…tu sam gde jesam. Na početku se nisam obrukala, za dalje – videćemo.
Izvor: blagomogzivota.wordpress.com