Ne počinje pravi život kada se čovek oženi, ili zaposli, dobije decu, završi fakultet, ne, pravi život počinje kada se čovek oslobodi svojih strahova i emocionalno sazri.
Nije samo znanje to koje nosi slobodu, nego emocije.
Emocionalno uravnotežen život je ključ svega.
Samo emotivno slobodan čovek je slobodan čovek, intelektualac sav zapetljan u svojim šemama i konstrukcijama može da zna sve o svemu, ali je kao biće blokiran jer mu sve dolazi iz glave.
A nije sve u glavi, već u čitavom telu.
Emotivno blokirano biće blokira sve oko sebe, porobljava, dok slobodno, oslobađa.
Ljutnja i potiskivanje se godinama skupljaju u čoveku, odražavaju se na govor, misli, način života, zdravlje, dok čovek to ne oslobodi, i u biološkom smislu, ne samo psihičkom, ne može normalno da se kreće i misli slobodno i rasterećeno.
Emotivna blokiranost rađa životnu blokiranost koja se odražava na sve aspekte bića.
Kada to oslobodiš postaješ novi čovek drugačijh pogleda na svet, i shvatiš da su sve tvoje sitne mržnje bile ne plod realnosti nego razultat nesreće u kojoj si se našao.
U godinama puberteta počeo sam da se zatvaram u sebe, postajao sam jako krut, stegnut, nesiguran. Toliko je bilo strahova u meni, tek sada to vidim, da je sve to vodilo zastrašujućoj potisnutosti. Jednostavno sam umukao! Kada gutaš bol neprekidno ona ti preplavi, osećaš ljutnju, bes, gorčinu, a ni ne znaš tačno zašto. Nisi u stanju normalno da živiš, ni da pričaš, ni da se igraš, ni da se družiš, stalno si opterećen sobom, bežiš od ljudi, i tragaš za rešenjima, svuda.
Glas je preplašen, telo povijeno, misli sputane.
Telo sve pamti, ako je čovek radostan, telo je radosno, živo, pokretljivo. Ako je čovek preplašen, telo je preplašeno. Tome služi smeh, igra, ples, ne banalnoj zabavi nego oslobađanju tela, samim tim i psihe. Ne da bi se igralo zarad igre nego zarad oslobađanja potisnutih emocija…
Pravi život počinje kada čovek prodiše, i progovori svojim unutrašnjim glasom.
Kada zna da je ono u njemu jače od svega onoga izvan njega.
Sve ostalo su spoljašnji uspesi, društvena priznanja, ali ako se čovek ne otkoči, ne razveže sa sobom, u sebi, sve što uradi u životu mogu da budu samo bekstva…
Pronaći sebe je najveća moguća privilegija.
Pronaći svoju strast, i osetiti apsolutno postojanje u svemu.
Dok hodaš, razgovaraš, jedeš, vodiš ljubav, kada si toliko načisto sa sobom, uravnotežen kao ličnost, da malo šta može da te uzdrma jer znaš da suštinski malo šta ima veze sa tobom.
To jeste ideal ali nikako neostvariv.
Do toga se ne stiže samo putem misli kada čovek pojasni sebi sve što ga okružuje, i pojasni zakone kako svet funkcioniše, nego promenom načina života kada se zaplovi u radost i oslobodi sve ono potisnuto u unutrašnjem biću.
To je apsolutno moguće, postoji hiljadu načina, samo ih treba otkriti, i primeniti.
Kada čovek razveže duboko potisnuti emotivni čvor u sebi, onu nepodnošljivu bol koja ga jede, i progoni gde god da ide, tada počinje pravi život.
Tako je bar bilo u mom slučaju. Toliko se toga bilo nakupilo u meni da sam uvek morao da se vraćam svojim strahovima iznova i iznova, ali vredelo je.
Nema ništa lepše nego kada čovek dovede sebe u takvo mentalno stanje da uvek može da usrećuje ljude, bilo dok piše, ili u ličnom kontaktu, neposredno. Životna energija se ne prenosi pričama o energiji, nego kada se oseti na delu, kroz razgovor, tvoju pojavu.
Jedno je pričati nešto, a drugo živeti.
Suština je dovesti sebe u stanje neprekidne budnosti i pokretljivosti, bilo fizičke, bilo mentalne. Gde niko, ali niko, ne može da te uhvati u svoju zamku.
Sloboda je kada je čovek u stanju da sve vreme peva svojim unutrašnjim glasom, gde god da je, sa kim god da je. Kada svojom lepotom razotrkiva svu ružnoću sveta koju većina intuitivno oseća ali je ne primećuje jer je u njoj.
Sloboda je kada je čovek slobodan.
Sloboda je, sloboda je, sloboda je… kada si jednostavno srećan zato što si to što jesi, tu gde jesi, u vremenu koje jeste!
Stefan Simic