Не почиње прави живот када се човек ожени, или запосли, добије децу, заврши факултет, не, прави живот почиње када се човек ослободи својих страхова и емоционално сазри.
Није само знање то које носи слободу, него емоције.
Емоционално уравнотежен живот је кључ свега.
Само емотивно слободан човек је слободан човек, интелектуалац сав запетљан у својим шемама и конструкцијама може да зна све о свему, али је као биће блокиран јер му све долази из главе.
А није све у глави, већ у читавом телу.
Емотивно блокирано биће блокира све око себе, поробљава, док слободно, ослобађа.
Љутња и потискивање се годинама скупљају у човеку, одражавају се на говор, мисли, начин живота, здравље, док човек то не ослободи, и у биолошком смислу, не само психичком, не може нормално да се креће и мисли слободно и растерећено.
Емотивна блокираност рађа животну блокираност која се одражава на све аспекте бића.
Када то ослободиш постајеш нови човек другачијх погледа на свет, и схватиш да су све твоје ситне мржње биле не плод реалности него разултат несреће у којој си се нашао.
У годинама пубертета почео сам да се затварам у себе, постајао сам јако крут, стегнут, несигуран. Толико је било страхова у мени, тек сада то видим, да је све то водило застрашујућој потиснутости. Једноставно сам умукао! Када гуташ бол непрекидно она ти преплави, осећаш љутњу, бес, горчину, а ни не знаш тачно зашто. Ниси у стању нормално да живиш, ни да причаш, ни да се играш, ни да се дружиш, стално си оптерећен собом, бежиш од људи, и трагаш за решењима, свуда.
Глас је преплашен, тело повијено, мисли спутане.
Тело све памти, ако је човек радостан, тело је радосно, живо, покретљиво. Ако је човек преплашен, тело је преплашено. Томе служи смех, игра, плес, не баналној забави него ослобађању тела, самим тим и психе. Не да би се играло зарад игре него зарад ослобађања потиснутих емоција…
Прави живот почиње када човек продише, и проговори својим унутрашњим гласом.
Када зна да је оно у њему јаче од свега онога изван њега.
Све остало су спољашњи успеси, друштвена признања, али ако се човек не откочи, не развеже са собом, у себи, све што уради у животу могу да буду само бекства…
Пронаћи себе је највећа могућа привилегија.
Пронаћи своју страст, и осетити апсолутно постојање у свему.
Док ходаш, разговараш, једеш, водиш љубав, када си толико начисто са собом, уравнотежен као личност, да мало шта може да те уздрма јер знаш да суштински мало шта има везе са тобом.
То јесте идеал али никако неостварив.
До тога се не стиже само путем мисли када човек појасни себи све што га окружује, и појасни законе како свет функционише, него променом начина живота када се заплови у радост и ослободи све оно потиснуто у унутрашњем бићу.
То је апсолутно могуће, постоји хиљаду начина, само их треба открити, и применити.
Када човек развеже дубоко потиснути емотивни чвор у себи, ону неподношљиву бол која га једе, и прогони где год да иде, тада почиње прави живот.
Тако је бар било у мом случају. Толико се тога било накупило у мени да сам увек морао да се враћам својим страховима изнова и изнова, али вредело је.
Нема ништа лепше него када човек доведе себе у такво ментално стање да увек може да усрећује људе, било док пише, или у личном контакту, непосредно. Животна енергија се не преноси причама о енергији, него када се осети на делу, кроз разговор, твоју појаву.
Једно је причати нешто, а друго живети.
Суштина је довести себе у стање непрекидне будности и покретљивости, било физичке, било менталне. Где нико, али нико, не може да те ухвати у своју замку.
Слобода је када је човек у стању да све време пева својим унутрашњим гласом, где год да је, са ким год да је. Када својом лепотом разотркива сву ружноћу света коју већина интуитивно осећа али је не примећује јер је у њој.
Слобода је када је човек слободан.
Слобода је, слобода је, слобода је… када си једноставно срећан зато што си то што јеси, ту где јеси, у времену које јесте!
Stefan Simic