Јутрос сам својој мајци рекла:
“Молим те, не могу причати испразне приче уз кафу, волим шутити. И да, нећу јести ништа, ни најмање ме није брига што ћемо кухати и… знам да те боле руке, не требаш петнаести пут јутрос понављати”.
Без ријечи је отишла од мене.
Би ми жао ко ћуки истог трена. Потражих је крај маслине, сједила је мирно испод зрака каснојесењег сунца. Упутих јој осмијех и рекох:
“Хоћемо ли купити Волтрен маст, добар је за болове, ево ја ћу скухати ручак, види сунца коначно…“
Не рекох јој опрости.
А њено лице грану од среће с милијун рефлексија сунца. Засјени сва прољећа.
Без “опрости”.
Па се упитах, какви смо то ми људи. Зашто је не могу једноставно загрлити и прошапутати чаробну ријеч?
Зашто компензирам молбу за опрост Волтареном? Лакше је купити крему, него нанијети гел од истинског кајања на ране оних које смо повриједили.
Лако је ударити шамар оном тко ти неће вратити. Лако је повриједити онога тко те безувјетно воли, јер знаш да ће те увијек вољети.
И праштати и без оног “опрости”.
А можда овога трена комета удари Земљу.
Можда овога трена стане срце особе коју смо повриједили рачунајући унапријед на опроштај. Можда овог трена та особа нестане заувијек из нашег живота.
Што онда?
Можда остатак живота проведеш гледајући у небо, можеш из петних жила вриштати ту проклету, тешку а тако једноставну ријеч “опрости”, плакати, викати. Узалуд, неће те чути.
Јер је отишла.
И зато…
Загрли оне које си повриједио.
Ма болан, загрли јако, да нестану све тешке ријечи, одлете у небо.
И до врага, изговори ту проклето једноставну ријеч. Опрости…
Није тешко… пробај.
Н. Н.
Напишите одговор