– Хало?
– Изволите.
– Је л’ то вртић „Мрвица“?
– Јесте, изволите.
– Хтела сам да вас питам, пошто сам чула да је сад по новом обавезно да дете иде у вртић већ од треће године, а моја ћерка је још од претпрошлог септембра на листи чекања баш у Вашем вртићу, да ли уопште има смисла да уписујем сина, он ускоро пуни три, ако места нема па нема?
– Видите, то није питање смисла, наравно да ништа нема смисла, али по новом закону морате. За родитеље који не упишу децу од треће године су предвиђене и новчане и затворске казне. Сигурно не желите да Вам полиција закуца на врата…
– То свакако не! Само да Вас питам, где ћете сместити сву ту децу ако ни за ове од пре нема места, мислим, има ли неко решење? Има ли, рецимо, на нашој општини неки нови објекат или да ли је можда у плану да се изгради?
– Побогу, госпођо… Какав нови објекат? Хаха нови објекат… Свашта…
– Па, није свашта, лепо сам Вас питала. Где ћете сместити сву ту децу? Имате ли довољно васпитача?
– Разумем ја шта сте Ви питали, али боље да ми не стајете на муку… Врло добро сам Вас ја разумео… Немам одговор на то питање, и ми смо затечени. Нас нико ништа не пита. Да нас питају, много тога би било другачије. Једино што за сада имамо су неке смернице из Скупштине, оно најопштије – ево прочитаћу Вам, стигао нам је допис јуче, само секунд да га пронађем… Аха, ево га… Каже, на пример – група може имати максимално осамдесет шесторо деце, затим… аха, деца ће спавати у креветићима попреко да би стало по четворо у један кревет, онда… столичице не смеју имати наслоне како би такође по четворо могло да седне на једну столицу, један тањир односно једну шољу дели највише петоро деце, а у време епидемије грипа двоје, онда има нешто о васпитачима, продужава им се радно време, како би их било по двоје у групи због повећаног броја деце… и ето, такве некакве препоруке имамо, а како ће све то изгледати у пракси још увек не знамо…
– Ауууу…. Па, сад сам заиста… у шоку… Мислим, ми имамо обе баке и обе деке, сви они су вољни да чувају нашу децу, заправо то и раде, и да Вам не кажем да наравно свако има свој тањир и кревет, а овако… Сад се мислим, мој син је онако мало, да кажем, буцко, нема шансе да издржи та столичица и њега и још троје…
– Да, да… Па, некако ћемо морати да комбинујемо те пуније и оне мршавије, шта знам… Ето, исте дилеме које Ви имате имамо и ми… Рецимо, та деца која, тако да кажем, воле да једу, вероватно ће морати да понесу неки сендвич сваког дана, јер наша централна кухиња нема капацитете за толико повећање количина хране… Размишљали смо и о поподневном спавању, можда ће свако дете морати да понесе бар јастук, ако не и покривач, знате, ми нисмо опремљени баш за толики број деце, нисмо ми без разлога ’Мрвица’ хаха… Немамо ни играчака толико, тако да ћемо организовати добротворни фонд за играчке, или акцију прикупљања међу комшијама… Не знамо ништа, васпитачи су потпуно очајни!
– Како да не буду очајни, мислим, у толиким групама шта уопште могу да раде са децом? Има да их погубе ако их изведу у двориште! Само да их чувају па је превише… Мајко рођена…
– Госпођо, кажем Вам, не знамо ни ми ништа. Данас сам имао пуне руке посла, две колегинице су плакале цело преподне, неки су већ одлучили да дају отказ, кажу и овако не могу да раде кад у групи имају по тридесет петоро, а како ли ће са скоро деведесеторо деце… Не знам да ли је паметно можда проверити у унутрашњости, можда тамо има мање деце, па ако је тако, можда уписати дете тамо… Не знам… нисам паметан…
– Али, и супруг и ја радимо овде, како да идемо у унутрашњост??
– Не кажем да треба, само наглас размишљам, мој брат живи у једном месташцу поред Сјенице, каже у вртићу где је његов син на листи чекања од претпрошле године су стигле неке овакве препоруке из Месне заједнице, и тамо рецимо пише да је максимум деце по групи педесет, то је скоро дупло мање него у Београду… Ипак је једно кад радите у групи од педесеторо, а сасвим друго кад их има осамдесет шесторо, разумете ме?
– Да… звучи примамљиво, али ипак – како сад да се измештамо и идемо у Сјеницу… а имамо овде баке и деке… А реците ми, овако међу нама, да ли можемо ми да упишемо дете онако, да кажем, формално, а да га чувају наши родитељи? Мислим, ми бисмо све плаћали, није то проблем…
– Нисте Ви једини који сте се тога досетили, али ми не смемо то да преузмемо на себе. По новом закону, инспекција ће долазити да проверава да ли деца долазе редовно, и ако се виде неке малверзације, одговорно лице, што сам у овом случају ја као директор вртића, главни васпитач и родитељи иду на издржавање дуге затворске казне, тако да заборавите ту идеју.
– Али ми имамо ко да нам чува децу!
– Ма, све Вас разумем, искрено да Вам кажем, и ја имам близанце, није још актуелна прича јер имају само годину дана, али моја мајка је већ отплакала у више наврата што ће деца ићи у вртић поред ње живе, не смем ни да јој кажем ово што сам Вама прочитао… Не знам да ли знате да је такође предвиђено да од Нове године буду обавезне и јаслице, то је као други циклус у оквиру Пројекта за унапређење система предшколског образовања! Од првог рођендана у забавиште под обавезно!
– Молим??
– Да, да… Тако да – ово није ништа како ће тек бити!
– Ау… Па… Сад, онако искрено, ја сам недавно установила да сам у другом стању, онда значи…
– А кад Вам је термин?
– Јун… Шеснаести јун…
– Аха, дајте онда одмах да упишемо то дете за ове групе од маја…
– Које… каквог маја…?
– А, да, нисам Вам рекао да трећи циклус Пројекта подразумева да деца одмах по отпуштању из породилишта крену у обданиште, то није оно по цео дан, него само пет сати, али исто ће бити обавезно… Хало? Је л’ ме чујете? Хало? Ево, и ова ми залупи слушалицу! Шта сам ја Богу скривио?
Аутор: Маја Бугарчић
(Ово је ауторски текст и намера аутора и портала није узбуњивање јавности. Текст је шаљив и чињенице су измишљене)