Кад је моја ћерка била још у вртићу, имала је тад можда четири године, њена васпитачица ми је једном приликом рекла да је мало дрска. „Уме помало да претера, то вам кажем чисто да имате на уму и да обратите пажњу.“
Љубазно сам јој одговорила: „Да, обратићу пажњу.“
Знала сам шта то што ми је рекла значи. Значи да не ћути кад је неко неправедан, да каже оно што мисли и да се заузима за себе. А такву је децу, разумем, много теже чувати у групи.
Али, ја сам одавно одлучила. Нећу одгајати дете по мерама друштва. Нећу одгајати оно „фино и послушно“ дете.
Јер, ја сам та која је увек била фина и послушна. Увек са свим петицама, без замерки. Ја сам она која је увек гледала да удовољи људима. Али моја ћерка није и неће бити таква.
Прочитајте и: Моја ћерка НИЈЕ мој пројекат
Док ја одмеравам сваку реч, она је без длаке на језику.
Док се ја трудим да будем дипломата увек, она је једноставно искрена.
Године сам провела учећи како да се заузмем за себе, како да не ћутим кад су други према мени неправедни. Како да се не извињавам због нечега што ја јесам. Како да се не враћам после сваке дискусије на то јесам ли рекла нешто погрешно, јесам ли неког можда наљутила.
Провела сам много времена покушавајући да одбацим устаљене обрасце које вучем од малена и понашања која сам усвојила као условни рефлекс — да се смешкам, будем слатка, да се слажем са другарима, наставницима, колегама, шефовима. Да научим да не морам да идем у корак са културом која учи жене да њихова вредност зависи од тога како их други виде
За своју ћерку то НЕ ЖЕЛИМ.
Моја ћерка се не боји да каже оно што мисли. Гласна је. Не цензурише своје мисли. И ма колико друштво покушавало да ме увери да би требало да је мењам, ја то нећу.
Да ли ће морати да поштује људе око себе? Да! Да ли ћу је увек учити да буде љубазна према другима? Апсолутно. Да ли ће морати да буде фина и насмејана и кад јој до тога није? Не баш.
Јер идеја „финог и доброг детета“ иде много даље од „Молим, хвала и изволите.“
За девојчице и жене, бити фин значи и чинити да се људи уз тебе увек осећају пријатно. То постижемо тако што се смешимо и кад смо љуте или нам се једноставно не смеје. Тако што смо пријатељски расположене и кад смо узнемирене, тако што туђе потребе и угодност стављамо испред својих, тако што говоримо мирно и тихо и онда кад у себи вриштимо, тако што смо неприметне и онда кад су нам жеље и идеје велике. И на још сто других начина које је наше друштво измислило да нам наметне као оне којима ћемо се показати као добре и фине.
Е па, не. Ја не одгајам добро и фино дете. Одгајам човека.
Песникињу. Научницу. Можда дизајнерку. Покретача промена. А од кад је знам – правдољупца у души.
Гласну, снажну девојчицу која се никад не боји да погледа у очи.
И нећу је терати да се трансформише у неку другу особу, само да би угодила другима. Нећу је учити да су туђе потребе важније од њених.
Кад ми одговара, нећу јој рећи да је дрска и безобразна. Научићу је да не посеже за високим тоном већ за аргументима.
А кад ми неко други каже да је помало својеглава, рећи ћу му „Хвала, трудимо се.“
Зато, мојој гласној, снажној девојчици – знам да свет очекује од тебе да будеш нешто друго. Одрашћеш сусрећући се на сваком кораку са покушајима других да те ставе у некакав калуп фине и послушне девојке. Са покушајима да ти кажу како треба да седиш, да говориш, да се облачиш, да једеш, да дишеш.
И то је помало застрашујуће. Постојати у свету који ти говори да такав какав си – не ваљаш. Иако ником ниси наудио.
Али знаш шта је, овом друштву и свету застрашујуће? Ти! Ти, мила моја, и милиони девојчица попут тебе које ће умети да се за себе заузму, променићете свет.
И једва чекам то да видим.
Аутор: Диана Спалдинг, педијатријска сестра
Превела: А. Цвјетић
Извор: Motherly