– Методије, не знам да ли ти знаш да је ово 21. век и да ти ниси лорд Бајрон! Светски бол није већи од неплаћеног рачуна за струју, знаш? Треба да платимо татин дом, треба нешто да се поједе, иде зима, цене иду у небеса, а шта си се сетио ти, да пишеш, чуј, молим те!
– Марина, није то тако. То се зове терапија писањем.
– Терапија писањем, кажеш? Ако ти за то твоје… стање… треба терапија, онда бато, треба да се лечиш, не да објављујеш књиге.
С Марином није било места за “циле-Миле”, она је знала отворено да шутне директно у стомак, тамо где не тражиш, ал’ тако да те заболи и да запамтиш. Ниси могао да потражиш савет, па да ти она уз благи сестрински осмех каже: Душо, биће све у реду.
Не, уместо тога могао си да рачунаш на оштар поглед и савет строге разредне – “иди, лечи се.”
Методије је био осетљива душа, млађи добрих девет година од ње. Увек га је са собом водала на тренинге, излете, приговарала – њему, не и остарелим родитељима – што је баш она морала да заглави са клињом и да буде вечита бебисистерка. А некако, и кроз ту оштрину и вечито гунђање, Методије је знао да га воли.
Е сад, имати десет година и пратити у стопу сестру није исто као и имати двадесет и кусур и тражити њено одобрење. Не зна ваљда ни он шта је хтео, али после свега што им се издешавало, једино што је могао је да пише.
Била је та једна девојка која му се свидела – Тања. Она је стално нешто писала у својој бележници и она га је и посаветовала. “Знаш, Методије, није лако остати тако млад без мајке. Разумем те, али ти немаш другог избора него да наставиш даље. Најбоље би било да сваки дан почнеш писањем. Запиши шта си сањао, шта те мучи, шта би волео да можеш да јој кажеш. То се зове терапија писањем. Ко зна, можда се нешто лепо изроди из тога.”
– Терапија писањем – гледала га је Марина запањено. – Све си могао да ми кажеш, али да ћеш отићи у писце? Нећеш се од тога ‘леба најести!
Није ствар у хлебу, хтео је да каже, али она је наставила даље, десет минута жваћући увек исту жалопојку, како је ето баш њој запало да чува дериште, никако да одрасте, ево га има још мало 25 година, а он машта, шта мисли како ће, шта ће…
Методије је размишљао, можда кад би само једну његову причу прочитала, можда би разумела, овако… Шта може овако?
Није имао друга ком може да се повери, а Тања је тог лета отпутовала с факултетом у волонтерски камп. Јављала се само увече, кад уграби интернет, уморна али са задовољним осмехом на лицу. Није да је могао да јој тражи мишљење.
– Ти мораш да се тргнеш, да завршиш то твоје и да почнеш да радиш. Волонтирање, пискарање, ваћарење, све се то може кад имаш пара. А је л’ имамо ми пара? Немамо. Ја хоћу да ти помогнем, Методе, стварно, али видиш да некад не знам ни како се зовем. – Марина је овако затварала сваку причу о “осећањима”, “смислу живота” и осталим “глупостима којима јој је Методије замарао главу”.
Било је дана када се питао хоће ли некад нешто да се деси, да се можда Марина заљуби или да се ћале сети да су му они деца кад оду у дом да га посете.
– Мислиш да је у реду што је тата у дому?
– Како мислиш да ли је у реду?
– Па то, што нас двоје живимо овде, ти радиш, ја идем на предавања, а он је у старачком дому уместо у стану, са нама.
– Методије, шта теби тачно није јасно?! Сад си рекао сам, ја радим, ти идеш на предавања, он је болестан, ко би бринуо о њему?
Увече је чуо како плаче у купатилу, више је није питао да ли је исправно било шта. Само се склањао – и писао.
– Дечко, ти мораш да схватиш да није твоја кривица што те је мајка родила у 41. Мислим, свако је одговоран за свој живот. Није баш да је она хтела да умре у 62. Исто и за ћалета важи… Нико не тражи деменцију, сама покуца на врата. И на све остало што се дешава мораш то да прихватиш. Знам да те боли, емпатичан си, све ми је јасно, али не можеш више ништа, него да баталиш то и да учиш. Пиши, спаси се, али учи. – тако је рекла Тања.
И он је писао, учио, покушавао да се спаси, али та емпатија, што би рекла Марина – ничим изазвана бољка – није га остављала на миру. Што је више бежао, крио се иза слова, то је осећање било теже.
– Момак, превише си ти осетљив за мушкарца! Не можеш, бре, пола дана да тугујеш што неко дете проси на улици. Да ти цела недеља пропадне јер је комшиница болесна. Мало подигни зидове, сачувај то срце, тек те чекају проблеми у животу!
Знао је он добро да треба да постави те чувене границе, да дигне ограду, како год, није био клиња. Само, све време је имао осећај као да изневерава себе кад окрене главу на другу страну, кад није ту за другог човека.
– Методије, не знам да ли ти знаш да је ово 21. век и да ти ниси лорд Бајрон! Светски бол није већи од неплаћеног рачуна за струју, знаш? Треба да платимо татин дом, треба нешто да се поједе, иде зима, цене иду у небеса, а шта си се сетио ти, да пишеш, чуј, молим те!
– Марина, није то тако. То се зове терапија писањем.
– Терапија писањем, кажеш? Ако ти за то твоје… стање… треба терапија, онда бато, треба да се лечиш, не да објављујеш књиге.
– Али ја ћу да полудим, Марина! Нисам ја као ти! Не могу тако хладне главе да идем кроз живот.
– Некад ти је за живот потребно баш то, хладна глава. Морам на посао, не могу да водим бесмислене разговоре.
Марина је затворила врата стана и Методије је знао, затворен је сваки разговор на ту тему. Он ће остати “усијана глава”, полагаће испите, запослиће се, али Маринина врата, Маринини зидови – то се неће срушити. Учио је док се није онесвестио у фотељи од умора.
Пробудио се у пола ноћи, видео да је покривен – Марина је сигурно дошла с посла. Тањир од сендвича и шоља од млека нису више били на столу. Књиге и скрипта склопљене, а његова последња прича – она о оцу – имала је на дну папира “оцену”.
Марининим ситним рукописом било је исписано: “Драго ми је што ниси “хладна глава”. Немој да полудиш. Пиши.”
