За десетак дана, у нашим школама ће почети недеља сећања на све жртве прошлогодишњих масовних убистава, незапамћених трагедија на овим просторима. Потпуно недужне жртве пале су дан за даном и чак и ми који неком игром судбине нисмо познавали ни убице ни погинуле, не можемо да се повратимо од тога шта се догодило, а камо ли они који јесу.
Сви ћемо се сложити да од тада више ништа није исто. Почињемо да размишљамо о стварима које раније у нашим главама нису постојале – дете ми је у школи или напољу са другарима, да ли је све у реду? Да ли је зло из неког насилника покуљало и да ли ће ми се дете живо и здраво вратити кући? Да ли је неко прошао са пиштољем поред школског полицајца, као што су у протеклих годину дана постојали случајеви да нож или секира прођу неопажено.
Чини се да друштво није кадро да се бори са насиљем, нарочито кад се сагледа цело окружење где се насиље велича и среће на сваком кораку, где се глава окреће од сваке девијације, где је важније не замерити се никоме него слободно погледати у огледало.
У једној београдској основној школи, дете са специфичном дијагнозом учи у разреду који је са његовим проблемом упознат. Учитељица, родитељи и деца знају да пије многе лекове и да је важно пружити му подршку и разумевање. Дете је уредног развоја.
И баш недавно, свега две или три недеље пре недеље сећања, неколико дечака почне да га исмева, имитира манифестације његове болести, гласно се смејући. Жртва насиља се расплаче, али насилници настављају. Дечаку се погорша стање и тог дана одлази у амбуланту.
Наравно, сложићемо се да деца нису крива – сувише су мали да би схватили болест као такву и сагледали шта су својим понашањем урадили. Имају десетак година. Не могу да схвате у потпуности да им је друг из разреда завршио у болници уместо на екскурзији.
Али одрасли би требало да све схватају. Тако, на омиљеном месту комуникације међу родитељима, вајбер групи, мајка дечака који је претрпео насиље поделила је ову ситуацију с родитељима. Иако би нормално било да се све и један родитељ огласио, показао разумевање и упитао да ли је, којим случајем, његово дете било умешано, њу је дочекао готово потпуни мук.
Само је једна мајка, након неколико дана, затражила неку, било какву реакцију – родитељски састанак, разговор психолога са насилницима, неки епилог за овако језив догађај. Нема одговора.
“Није моје дете, није мој проблем”
Родитељи насилника се не огласе. Нема извињења. Нема слања насилника код психолога, директора, нема опомена и укора.
Родитељи жртве насиља покушавају да правду за своје дете, али и за сву другу децу, добију на исправан начин, следећи неки пут који је одредио систем. Али без подршке других родитеља чија деца такође иду у исто одељење са насилницима. Не одустају ипак и уз озбиљан напор троми систем се покреће и почиње процедура. Позвани су родитељи на разговор, укључена социјална служба. Не знамо шта ће бити коначни епилог, осим њиховог осећаја да су сами у свему.
А замислите, само, кад би на сваку ову ситуацију родитељи РЕАГОВАЛИ? Али не само родитељи жртве, већ сви, уједињени? Кад не би помислили “није моје дете, није моја ствар, немам за то времена”? Кад бисмо били довољно интелигентни да разумемо да је насилник проблем свих нас, не само оних родитеља чије је дете жртва? Кад бисмо знали да морамо сваки пут, на иоле озбиљнији изгред детета (а овај то јесте) тражити и очекивати реакцију родитеља и школе и званични одговор о томе на који начин је ствар решена.
А може се МНОГО, само ако то очекујемо.
Може се смањити оцена из владања, што је некима важно.
Може се увести васпитно-дисциплински рад, сваког дана, после наставе.
Може се, а ово није баш никакав напор, деци која су насилна одузети право одлазака на рекреативну наставу, излете, позоришта…
Може се покренути поступак против родитеља насилника, чак и пред судом, због занемаривања детета.
Може се много тога, само ако сви знамо да морамо на томе да инсистирамо.
Јер, ако таква деца заврше школску годину са петицом из владања, шта смо ми онда урадили? Какву смо поруку послали свој другој деци?
Док год нам оцене из владања сијају и петице пљуште и за децу која вређају и омаловажавају, сами смо криви. Ми, родитељи. Зато што не реагујемо. Јер не може школа волети нашу децу и штитити их више од нас самих. Никад није ни могла.
Можда ће насилници схватити шта су урадили кроз разговор са својим родитељима. Можда ће родитељи насилника скрушено отићи код родитеља жртве и покушати да добију опрост за грех своје деце. Можда.
Али разне недеље сећања баш никаквог смисла ни циља немају догод се не реагује на сваки појединачни догађај. Ако се родитељи плаше да се замере родитељима насилника, па не напишу баш никакав коментар у тој Вајбер групи, а камоли да одреагују конкретно, ако их не занима догод њихово дете не буде жртва, ако родитељи насилника мисле да ће, само ако се довољно дуго праве луди, проблем бити заборављен, неће недеље сећања помоћи.
Оне тада изгледају као пука формалност након које ће насиље наставити да се развија. Након које можемо поново рећи само – лаку ноћ!