Za desetak dana, u našim školama će početi nedelja sećanja na sve žrtve prošlogodišnjih masovnih ubistava, nezapamćenih tragedija na ovim prostorima. Potpuno nedužne žrtve pale su dan za danom i čak i mi koji nekom igrom sudbine nismo poznavali ni ubice ni poginule, ne možemo da se povratimo od toga šta se dogodilo, a kamo li oni koji jesu.
Svi ćemo se složiti da od tada više ništa nije isto. Počinjemo da razmišljamo o stvarima koje ranije u našim glavama nisu postojale – dete mi je u školi ili napolju sa drugarima, da li je sve u redu? Da li je zlo iz nekog nasilnika pokuljalo i da li će mi se dete živo i zdravo vratiti kući? Da li je neko prošao sa pištoljem pored školskog policajca, kao što su u proteklih godinu dana postojali slučajevi da nož ili sekira prođu neopaženo.
Čini se da društvo nije kadro da se bori sa nasiljem, naročito kad se sagleda celo okruženje gde se nasilje veliča i sreće na svakom koraku, gde se glava okreće od svake devijacije, gde je važnije ne zameriti se nikome nego slobodno pogledati u ogledalo.
U jednoj beogradskoj osnovnoj školi, dete sa specifičnom dijagnozom uči u razredu koji je sa njegovim problemom upoznat. Učiteljica, roditelji i deca znaju da pije mnoge lekove i da je važno pružiti mu podršku i razumevanje. Dete je urednog razvoja.
I baš nedavno, svega dve ili tri nedelje pre nedelje sećanja, nekoliko dečaka počne da ga ismeva, imitira manifestacije njegove bolesti, glasno se smejući. Žrtva nasilja se rasplače, ali nasilnici nastavljaju. Dečaku se pogorša stanje i tog dana odlazi u ambulantu.
Naravno, složićemo se da deca nisu kriva – suviše su mali da bi shvatili bolest kao takvu i sagledali šta su svojim ponašanjem uradili. Imaju desetak godina. Ne mogu da shvate u potpunosti da im je drug iz razreda završio u bolnici umesto na ekskurziji.
Ali odrasli bi trebalo da sve shvataju. Tako, na omiljenom mestu komunikacije među roditeljima, vajber grupi, majka dečaka koji je pretrpeo nasilje podelila je ovu situaciju s roditeljima. Iako bi normalno bilo da se sve i jedan roditelj oglasio, pokazao razumevanje i upitao da li je, kojim slučajem, njegovo dete bilo umešano, nju je dočekao gotovo potpuni muk.
Samo je jedna majka, nakon nekoliko dana, zatražila neku, bilo kakvu reakciju – roditeljski sastanak, razgovor psihologa sa nasilnicima, neki epilog za ovako jeziv događaj. Nema odgovora.
“Nije moje dete, nije moj problem”
Roditelji nasilnika se ne oglase. Nema izvinjenja. Nema slanja nasilnika kod psihologa, direktora, nema opomena i ukora.
Roditelji žrtve nasilja pokušavaju da pravdu za svoje dete, ali i za svu drugu decu, dobiju na ispravan način, sledeći neki put koji je odredio sistem. Ali bez podrške drugih roditelja čija deca takođe idu u isto odeljenje sa nasilnicima. Ne odustaju ipak i uz ozbiljan napor tromi sistem se pokreće i počinje procedura. Pozvani su roditelji na razgovor, uključena socijalna služba. Ne znamo šta će biti konačni epilog, osim njihovog osećaja da su sami u svemu.
A zamislite, samo, kad bi na svaku ovu situaciju roditelji REAGOVALI? Ali ne samo roditelji žrtve, već svi, ujedinjeni? Kad ne bi pomislili “nije moje dete, nije moja stvar, nemam za to vremena”? Kad bismo bili dovoljno inteligentni da razumemo da je nasilnik problem svih nas, ne samo onih roditelja čije je dete žrtva? Kad bismo znali da moramo svaki put, na iole ozbiljniji izgred deteta (a ovaj to jeste) tražiti i očekivati reakciju roditelja i škole i zvanični odgovor o tome na koji način je stvar rešena.
A može se MNOGO, samo ako to očekujemo.
Može se smanjiti ocena iz vladanja, što je nekima važno.
Može se uvesti vaspitno-disciplinski rad, svakog dana, posle nastave.
Može se, a ovo nije baš nikakav napor, deci koja su nasilna oduzeti pravo odlazaka na rekreativnu nastavu, izlete, pozorišta…
Može se pokrenuti postupak protiv roditelja nasilnika, čak i pred sudom, zbog zanemarivanja deteta.
Može se mnogo toga, samo ako svi znamo da moramo na tome da insistiramo.
Jer, ako takva deca završe školsku godinu sa peticom iz vladanja, šta smo mi onda uradili? Kakvu smo poruku poslali svoj drugoj deci?
Dok god nam ocene iz vladanja sijaju i petice pljušte i za decu koja vređaju i omalovažavaju, sami smo krivi. Mi, roditelji. Zato što ne reagujemo. Jer ne može škola voleti našu decu i štititi ih više od nas samih. Nikad nije ni mogla.
Možda će nasilnici shvatiti šta su uradili kroz razgovor sa svojim roditeljima. Možda će roditelji nasilnika skrušeno otići kod roditelja žrtve i pokušati da dobiju oprost za greh svoje dece. Možda.
Ali razne nedelje sećanja baš nikakvog smisla ni cilja nemaju dogod se ne reaguje na svaki pojedinačni događaj. Ako se roditelji plaše da se zamere roditeljima nasilnika, pa ne napišu baš nikakav komentar u toj Vajber grupi, a kamoli da odreaguju konkretno, ako ih ne zanima dogod njihovo dete ne bude žrtva, ako roditelji nasilnika misle da će, samo ako se dovoljno dugo prave ludi, problem biti zaboravljen, neće nedelje sećanja pomoći.
One tada izgledaju kao puka formalnost nakon koje će nasilje nastaviti da se razvija. Nakon koje možemo ponovo reći samo – laku noć!