Ako ste zaključili da generalno imate problem s ljutnjom, vrlo je verovatno da taj problem imate i kada je reč o odnosu s detetom.
Ana je ljutito povisila ton u pokušaju da izađe na kraj sa ćerkicom tokom boravka u parku. Ćerka se rasplakala, a Ana, inače veoma strpljiva i blage naravi, ceo dan je bila pod mučnim utiskom svoje ljutnje, obuzeta osećajem krivice.
Stevan se pošteno izgalamio na sina (ko zna koji put tog vikenda). Nekome sa strane Stevan može izgledati kao ljutit i strog otac. Stevan, međutim, ne smatra da se ljuti često i neprimereno.
I Ana i Stevan brižni su, topli roditelji i imaju blizak odnos sa svojom decom. Kada je, međutim, reč o ljutnji, njihovi aršini veoma se razlikuju.
Zaista, niko vam ne može reći: ovo je prava mera ljutnje. Ono što vi smatrate odgovarajućim kada je reč o tome koliko se često ljutite, za nekoga drugog može biti previše ili pak nedovoljno.
Slična je situacija s decom: osetljivijem detetu i na sam nagoveštaj roditeljske ljutnje oči će se napuniti suzama i ono će postati uznemireno, dok će drugo stoički podneti žešću roditeljsku ljutnju.
Roditelji s više dece često će posvedočiti da njihova deca na njihovu ljutnju reaguju sasvim različito. Jedan mališan će se i na ljutit ton roditelja povući, dok će njegov brat znatno bolje i stabilnije istrpeti i jaču roditeljsku ljutnju. Iako jasnih pravila nema, ipak je potrebno da se pozabavimo i pitanjem: Koliko smo ljuti? Ili da to možda bolje definišemo: Trpi li naš odnos s detetom zbog naše ljutnje?
Dva osnovna pitanja u okviru te dileme jesu:
- Da li meni smeta moja ljutnja?
- Da li mom detetu smeta moja ljutnja?
Pri tome mislimo, s jedne strane, na učestalost, a s druge na način ispoljavanja ljutnje.
Kako ćete najbolje sagledati imate li uopšte problem s ljutnjom? Pročitajte navedena pitanja i odgovorite na njih.
Da li vam se dešava da gotovo sasvim izgubite kontrolu kada ste besni?
Da li smatrate da ste često ljuti?
Ljute li vas situacije koje drugi ne primećuju?
Dešava li vam se da vas ljutnja obuzme kada razmišljate o događajima iz prošlosti?
Čini li vam se da oni koji vas okružuju čine napor da vas ne bi iznervirali, strepeći od vaše reakcije?
Dešava li vam se da u besu reagujete tako da posle osećate krivicu?
Desi li vam se da u besu udarite dete ili da ga vređate, nekontrolisano vičete itd.? Imate li utisak da vas se dete boji kada ste ljuti?
Smatrate li da je ljutnja suviše neprijatno osećanje i da je najbolje ne izražavati ga?
Da li vam smeta kada je dete ljuto ili tužno, pa pokušavate da mu skrenete pažnju i da ga što pre oraspoložite?
Da li se gotovo nikada ne ljutite?
Da li vam je lakše da budete ironični i zajedljivi i da ignorišete osobu na koju ste ljuti umesto da joj kažete kako se osećate i zašto ste ljuti?
Da li ste s više osoba prekinuli ili pokvarili odnose zbog ljutnje?
Da li ste ikada u ljutnji povredili sebe?
Da li ste ugrozili nešto što vam je važno (posao, odnose s bliskim osobama itd.) zato što niste mogli da kontrolišete ljutnju?
Čini li vam se da su za vašu ljutnju uglavnom odgovorne osobe koje su je izazvale?
Da li ste ikada u ljutnji fizički napali neku osobu?
Da li vam je ikada neko rekao da imate problem s ljutnjom?
Da li se bojite da izrazite ljutnju na bilo koji način da ne biste povredili osobu na koju ste ljuti?
Što više odgovora da imate, veće su šanse da kod vas postoji problem s ljutnjom i da vas on blokira u postizanju kvalitetnijih odnosa s bliskim osobama, kao i da vas ograničava u ostvarivanju vaših punih potencijala.
Za sagledavanje osetljivog pitanja Imam li ja problem s ljutnjom? neće biti dovoljno samoposmatranje. Veoma važne informacije dobićete i od bliskih osoba. Pitajte partnera, roditelje, brata, prijateljicu, kolegu šta misle o vašoj ljutnji i kako se osećaju u vezi s njom. Već i samo pokretanje razgovora o toj temi, iako verovatno zahtevno, može biti odlična polazna tačka za poboljšavanje odnosa između vas i bliskih osoba.
Ako ste zaključili da generalno imate problem s ljutnjom, vrlo je verovatno da taj problem imate i kada je reč o odnosu s detetom. Najdragoceniji izvor informacija o toj temi svakako će biti upravo vaš mališan. Kada ste vi i dete raspoloženi i kada je atmosfera mirna (ne tokom žustre igre ili dok se dete bavi nečim što mu odvlači pažnju), jednostavno ga pitajte: „Kako se osećaš kada se ja ljutim?“ Podstaknite dete potpitanjima ne biste li saznali što više.
Odgovori na sledeća pitanja mogu vam biti od koristi:
Da li si uplašen kada se naljutim?
Da li se osećaš loše (misliš da si bezobrazan ili loš) kada se naljutim?
Da li se dugo osećaš loše posle moje ljutnje?
Da li znaš šta će me naljutiti ili nikada ne znaš zbog čega ću se ljutiti?
Da li se mnogo brineš oko toga hoću li se ja naljutiti?
Ukoliko niste navikli da na taj način razgovarate o osećanjima, pogotovo o onim negativnim, u početku vam može biti neobično. Veoma je važno da ne intervenišete komentarima poput: „Svašta, tada uopšte nije bilo razloga da se bojiš … naravno da te ne bih udarila…“ ili „Pa kako da se ne ljutim kad me ti uopšte ne slušaš?!“ Takve primedbe nikako neće biti od koristi, a setite se i toga da je vaš cilj da saznate kako se dete oseća kada ste ljuti i da to možete saznati jedino ako veoma pažljivo slušate.
Detetu može biti teško da se izrazi rečima. Zato je dobro da obratite pažnju na ponašanje koje može imati veze s načinom izražavanja i učestalošću ljutnje kojoj je ono izloženo u porodici:
- Dete se boji da proba nešto novo jer strepi od kritike.
- Ispoljava naglašenu agresivnost u odnosu na mlađeg brata ili sestru.
- Dete nerado provodi vreme s vama, bez obzira na to da li se radi o igri, nekoj aktivnosti, poseti…
- Dete ima problem s ponašanjem u školi ili vrtiću (bilo da je naglašeno povučeno, bilo da je agresivno).
- Dete pokazuje znake niskog samopouzdanja (naglašeno je kritično u odnosu na okolinu, nezadovoljno sobom i onim što postiže).
- Ne pokazuje empatiju u odnosu na decu ili osobe koje su povređene ili na neki način pate.
Takvi i slični oblici ponašanja ne moraju imati veze samo sa izražavanjem roditeljske ljutnje već mogu biti povezani i s nekim drugim aspektima emocionalnog razvoja deteta. Ne treba ih olako shvatati jer predstavljaju znake upozorenja, pogotovo ako se pojavljuju tokom dužeg perioda.
Ako smatrate da imate problem s ljutnjom, ali vam je potrebno da ga bolje definišete, evo nekoliko smernica.
Učestalost: Pokušajte da sagledate koliko se često ljutite i, samim tim, zašto se ljutite, to jest koje okolnosti i osobe kod vas uglavnom izazivaju ljutnju. Definisanje situacija u kojima se najčešće ljutite pomoći će vam da ih bolje sagledate i nađete načine na koje ćete s ljutnjom bolje izaći na kraj. Time ćemo se detaljnije pozabaviti u poglavlju Naučite da se ljutite. Prilikom sagledavanja pitanja učestalosti ljutnje crvena lampica treba da se upali ne samo ukoliko zaključite da se suviše često ljutite već i ukoliko se gotovo nikada ne ljutite. Kao što smo već videli, osobe koje se gotovo nikad ne ljute tu ljutnju ili ispoljavaju na pasivno- agresivne načine ili je do te mere potiskuju da oni sami trpe.
Način ispoljavanja: Budite svesni toga kako se ponašate kada ste ljuti. Koliko god da je jasno da sama emocija ljutnje nije ni dobra ni loša, načini njenog ispoljavanja očigledno mogu biti prilično dobri, ali i veoma loši. To je lako razumljivo: naravno da nije isto to da li u ljutnji udarate dete, bacate tanjire ili se detetu jasno i glasno (ako treba) obraćate govoreći tačno šta vas ljuti, zašto vas ljuti i šta hoćete da ono uradi. Ova razlika dobija na značaju kada imamo u vidu vaspitnu ulogu procesa: ako ste vi van kontrole i vičete i/ili udarate, ne treba da se bavite disciplinovanjem. Tek kada obuzdate svoje emocije, moći ćete da obavite najvažniji deo disciplinovanja – prenošenje poruke o onome što hoćete da dete uradi, odnosno da ne uradi. A to je ključno za svaki proces učenja, što vaspitanje uglavnom i jeste.
Odlomak iz knjige „Naučite da se ljutite“ Nevene Lovrinčević (Kreativni centar)
Izvor: detinjarije.com