Nismo mu rekli, pa nije ni znao

jul 13, 2014

Kao neiskusna majka mislila sam da to grozno izgleda, ali zapravo nisam znala što to znači. A to je značilo da je Joey rođen s izobličenim nogama. Doktori su nas uveravali da će uz lečenje moći normal­no hodati, ali da najverovatnije neće baš dobro trčati.
trcanje
Prve tri godine života Joey je proveo na operacijama, u gipsu, s remenčićima. Masirali smo mu noge, radili s nji­ma, vežbali i stvarno, kad je imao sedam ili osam godina, niko ne bi rekao, gledajući ga kako hoda, da je ikada imao nekih problema.

Kada bi dugo hodao, na primer u zabavnom parku ili Zoološkom vrtu, žalio bi se na umor i bolove u nogama. Tada bismo stali, odmorili se uz sok ili sladoled i pričali o onome što smo videli i što još moramo videti. Nismo mu rekli zašto ga bole noge i zašto su slabe. Nismo mu rekli da je to normalno s obzirom na deformaciju s kojom je rođen. Nismo mu rekli pa nije ni znao.
Deca u komšiluku jurila su okolo kao što to većina dece radi za vreme igre. Joey bi ih gledao kako se igraju i onda bi, naravno, skočio među njih i takođe se počeo igrati. Nikada mu nismo rekli da verovatno nikada neće moći trčati dobro kao druga deca. Nismo mu rekli da je drukčiji. Nismo mu rekli. Pa nije ni znao.

U sedmom razredu odlučio je uključiti se u kros tim. Svaki je dan trenirao s timom. Činilo se da više radi i više trči od drugih. Možda je osetio da sposob­nosti koje su drugima nešto sasvim prirodno, njemu nisu prirođene. Nismo mu rekli da će najverovatnije, iako može trčati, uvek ostati na začelju. Nismo mu rekli da se ne bi trebao nadati da će postati član »tima«. Tim čini sedam najboljih trkača u školi. Iako ceo tim trči, samo će sedmorica najboljih biti u mogućnosti osvojiti bodove za svoju školu.
Nismo mu rekli da verovatno nikada neće ući u »tim« pa nije ni znao.
Nastavio je trčati deset kilometara dnevno, svaki dan. Nikada neću zaboraviti kad je imao temperaturu. Nije hteo ostati kod kuće jer je imao trening. Ceo sam dan bila zabrinuta za njega. Očekivala sam da će me nazvati iz škole i da će me moliti da dođem po njega. Nije naz­vao. Otišla sam na terene za kros posle škole misleći da će preskočiti večernji trening kada me ugleda. Kada sam došla do škole, ugledala sam ga kako potpuno sam trči uz rub dugačke staze omeđene drvećem. Dovezla sam se do njega i polako vozila ukorak s njim. Pitala sam ga kako se oseća.

– Dobro – odgovorio je. Još je trebao pretrčati samo 3 kilometra. Znoj mu se cedio niz lice, a pogled mu je bio staklen zbog vrućice. Ipak je gledao pravo pred sebe i trčao dalje. Nikada mu nismo rekli da ne može trčati s vrućicom. Nikada mu nismo rekli. Pa nije ni znao.

Dve nedenje kasnije, samo dan pre poslednje trke sezone, objavljena su imena članova »tima«. Joey je bio šesti na listi. Postao je član »tima«. Išao je u sedmi razred. Svih ostalih šest članova tima išlo je u osmi razred. Nikad mu nismo rekli da najverovatnije neće ući u »tim«. Nikada mu nismo rekli da on to ne može učiniti… pa nije ni znao.
Jednostavno je to učinio.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


5 komentara na "Nismo mu rekli, pa nije ni znao

  1. Svetlana kaže:

    Hvala na divnoj obuci za roditelja. Od srca hvala!

  2. Milka kaže:

    Podsetilo me na ovu priču…
    Bila jednom velika grupa zaba.
    Okupile su se da bi se takmicile u penjanju.
    Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.
    Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmicenje i da navija, kao i svake godine uostalom.
    Trka je pocela.
    Iskreno receno, niko iz publike nije verovao da se ijedna zaba moze popeti na vrh tornja, jer se to nikada prie nije desilo.
    Mogle su se cuti reci poput:”Previse je tesko!”
    ili
    “Nikada se niko nece popeti na vrh.”
    I zaista, malo po malo, zabe su počele da odustaju.
    Jedna po jedna…
    Napredovale su samo one koje su bile najspremnije.
    Masa je vec počela da vice:
    “Previse je tesko, nikada to necete uspeti!”
    Zabe su sve cesce odustajale, a publika je bila sve glasnija: “Nemoguce je popeti se na vrh!
    To nikada nikome nije uspelo!”.
    Ipak ostalo je par najupornijih zaba.
    One su se samouvereno penjale ka vrhu tornja. No publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve zabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu.
    Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim poklicima:
    “Odustani, niko to nije uradio, pa neces ni ti. Sta glumiS?! Sta si sebi umislila?!”
    No zaba se je i dalje penjala. Publika je vikala, a zaba se penjala.
    I na kraju, žaba se popela na vrh!
    Prvi put ikad da je to nekome uspelo. Prvi put je nemoguce postalo moguce. I naravno posle toga svi su hteli da se slikaju sa tom zabom.
    Svi su hteli da je vide i upoznaju. Svi su hteli da znaju kako joj je to uspelo. Niko nije mogao da veruje.
    ZABA JE BILA GLUVA.

    1. aleksandra kaže:

      Milka, priča je fantastična! Ukrašću je 🙂 <3

    2. Rajko kaže:

      Hvala Milka na ovoj poučnoj priči. Podeliću je, a tek onda te molim za saglasnost.

    3. Jelena kaže:

      Sjajna prica i pouka!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama