Коментар једне маме на текст „Снобизам савременог родитељства”:
„Волим теме о родитељима и деци и зато и хоћу да прокоментаришем.
Мајка сам троје дјеце, два студента од 23 и 20 година и једног средњошколца од 16 година. Најстарије је рођено у рату, друго 2 мјесеца послије Дејтонског споразума. Треће – када се иоле добро живјело.
Ја сам престрого васпитавана, али њих никада нисам тако васпитавала. Најважније ми је да су здрави, живи, радосни. Битно ми је било да израсту у добре и поштене људе и трудим се да увек иду тим путем. Веома ми је важно да имамо повјерење једни у друге, ма шта да се деси. Повјерење је стуб доброг васпитања. Они су сва моја радост, хвала Богу.
Никад и никад им нисам рекла да сиромашније од себе гледају са висине. Никад се никоме нису насмијали подругљиво. Увијек сам их учила да помогну оном коме треба помоћ, нарочито болесним особама. Научила сам их да вјерују у Бога јер вјера игра велику улогу у одрастању и стасавању у ЧОВЈЕКА. И поносна сам на њих. Вриједни су, паметни, емотивни. Хвала Богу.
„Савремени родитељи” од своје дјеце праве снобове, нераднике, особе које не знају да функционишу без родитеља. Не могу. Тако су учени од пелена. Данас када се роди беба, није се родила БЕБА, него „принц” или „принцеза”! Све само сами „престолонасљедници”, дјеца која не прихватају ријечи НЕМА, НЕ МОГУ, НЕ МОЖЕШ.
Нису дјеца крива. Гвожђе се кује док је вруће. Кад научиш дијете да му је све сервирано на тацни, без да оно нешто привриједи или уради, мора бити сноб. И такво дијете, тј.касније одрасла особа не може се снаћи у животу. Прво разочарање које доживи, углавном га претвара у слабића који ће посегнути за алкохолом или не дај Боже неком дрогом, да би се носило са разним животним ситуацијама.
Често чујем родитеље који кажу (са малим призвуком поноса): „Ништа му не могу. Такав је, тврдоглав!”
НЕ! Драги родитељи ВИ сте од дјетета ТО направили, само ви, јер ви највише времена проводите с њим. Школа је ПРВО ВАСПИТНА, па тек онда ОБРАЗОВНА установа, али ви не дозвољавате просвјетним радницима да васпитавају вашу дјецу. За вас је педагогија и психологија страни појам.
И још бих могла писати, али чему?!
И извињавам се родитељима који су знали стегнути срце и васпитати своју дјецу. Мало их је, али их има.
Велики поздрав од једне мајке, поносне и на себе и своју дјецу, која не траже ајфоне, маркирану одјећу и обућу, ауто, Карибе и сл…”
Анђелка, мама троје деце