Na našu adresu često stižu pitanja roditelja koji u nekom trenutku shvate da su u odnosu sa svojom decom napravili grešku te im je teško da u kasnijoj dobi (7-8 godina) to poprave i povrate bliskost i poverenje. Psihoterapeuta Zorana Milivojevića smo pitali šta bi on savetovao roditeljima koji shvate da su negde „usput” pogrešili? Kako da poprave odnos s detetom?
Novi načini vaspitanja su doneli i nove patologije jer ne doprinose tome da deca izrastu u funkcionalne odrasle. Jedan je kada roditelji popuštaju detetu, kada su u strahu da će ih dete odbaciti, kada se plaše da će ga zabranama, odbijanjem da mu ispune želje, zahtevima da nešto neprijatno, a korisno uradi – istraumirati i učiniti mentalno nestabilnim.
Drugi roditelji su stalno zabrinuti da im se detetu nešto ne desi, pa da oni budu krivi, tako da ga prezaštićuju i čuvaju od svega, pa i od onoga što mu je potrebno za pravilan razvoj.
Razmažena deca izrastaju u odrasle koji su sebični, nasilni, sa visokom slikom o sebi ali neuspešni, hedonisti – jednom rečju patološki narcisi. Prezaštićena deca izrastaju u nesposobne odrasle, koji su pasivni jer se plaše sveta, sebe vide nesposobnima, i zato se ne odvajaju od roditelja ili ulaze u zavisiničke odnose sa drugima. Bilo da je roditelj popustljiv i sklon da razmazi dete, bilo da je strog i prezaštićuje, u oba slučaja je to roditelj koji voli dete, koji se oko njega trudi, koji ima najbolje namere, ali čija vaspitna filozofija nije u redu. Ti roditelji počinju da se preispituju „gde su pogrešili”, onda kada shvate da dete ne izrasta u onakvu osobu kakvom su oni želeli da ga vaspitaju.
Kada su deca mala, dakle do 10 godina, roditeljima je potrebna „terapija vaspitnog stila”, da se prvo vidi šta rade dobro, a šta nedostaje ili šta je višak. U knjizi „Mala knjiga za velike roditelje” koju sam objavio zajedno sa slovenačkim kolegama, imamo jednostavan model vaspitnog stila u odnosu na to koliko roditelji zahtevaju, koliko pohvaljuju i nagrađuju, a koliko kritikuju i kažnjavaju. Deca su veoma „plastična” i ako roditelj promeni vaspitni stil, a dete ima 7-8 godina, dete će se polako „ispraviti” u datom aspektu. Roditeljima starije dece preporučujemo porodični tretman u čijem fokusu su porodični odnosi.
Međutim, iz vašeg pitanja vidim da vam se obraćaju roditelji koji su previše zabrinuti, koji isključivo na sebe stavljaju odgovornost, koji se osećaju odbačenim od strane deteta koje ih isključuje iz komunikacije, itd. U većini slučajeva su to roditelji koji veruju da se detetu nešto mora jako dobro objasniti, pa će dete onda promeniti ponašanje. Kako to ne uspevaju da postignu, ne uviđaju da je ta pretpostavka pogrešna, već misle da su oni ti koji ne umeju to da urade. Zato traže pomoć da ih neko veštiji tome nauči. Ono što oni ne shvataju jeste da vaspitanje jednim svojim delom jeste prinuda koju u ime ljudskog društva vrše roditelji nad detetom kojim upravlja biologija, biološki programi. Dakle, konflikt između roditelja i deteta je nužan i roditelj koji voli dete mora ući u ovaj konflikt i prevladati, za detetovo dobro.
Zoran Milivojević, psihoterapeut