Не очајавајте што је стигла још једна јесен, и нека вас не умара меланхолична мисао о томе како лето сваке године траје све краће, и како су зиме све дуже, и како, генерално, време брзо пролази, и како је живот као чашу воде попити, и нека вас не опхрвају песничке мисли о киши коју лакше подносите него вреле летње дане, и немојте да се убеђујете да је некако све мање важно како изгледате, и како је списак ствари које вам не приличе, све дужи, и нека вам не буде све једно да ли сте се са пријатељима из средње школе видели прошле или пре неколико година, и нека вам не буде најважније колико имате тегли зимнице у остави, и нека вас не опчињава телевизор, и не одричите се малих пажњи које сте некада умели да приредите сами себи. Тако се стари.
Јер, ако се овоме свему препустите, биће то као да сте се се самовољно пребацили са белог брода младости, на трајект који брекће ка најближој обали.
Јуче сам се чула са мајком мога друга, која има осамдесет година: веселог гласа, брзог говора, духовита и паметна, радознала и живахна, издекламовала ми је све нове кафиће у крају, јер сваке недеље иде у неки нови да проба какав им је капућино, и невиђено се секира што ове недеље није стигла да оде код фризера. У разговору са њом, смејала сам се на глас. Њених осамдесет година, само су фактографска чињеница, која њу никако не спречава да се осећа и понаша као млада особа. За њу старост, осим извесног бола у коленима – не постоји. Није ни чудо зашто много млађи људи воле да се друже са њом, али није то једини разлог: за разлику од већине старих људи, она никада не прича о прошлости, нити о болестима, и никада ником не придикује. Не приговара ни сину, ни унуцима што не долазе чешће, не очекује да се други сете ње.
„Како вам успева да останете ведри“, питала сам.
„Нисам никада помислила да сам жртва живота. И гледам сваког дана само – шта ми живот даје. А последњих година, највише ми даје комплименте.“
„Велики сте генијалац“, рекла сам.
„Ето видиш“, рекла је уз кикот.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Извор: AllMe