Ne očajavajte što je stigla još jedna jesen, i neka vas ne umara melanholična misao o tome kako leto svake godine traje sve kraće, i kako su zime sve duže, i kako, generalno, vreme brzo prolazi, i kako je život kao čašu vode popiti, i neka vas ne ophrvaju pesničke misli o kiši koju lakše podnosite nego vrele letnje dane, i nemojte da se ubeđujete da je nekako sve manje važno kako izgledate, i kako je spisak stvari koje vam ne priliče, sve duži, i neka vam ne bude sve jedno da li ste se sa prijateljima iz srednje škole videli prošle ili pre nekoliko godina, i neka vam ne bude najvažnije koliko imate tegli zimnice u ostavi, i neka vas ne opčinjava televizor, i ne odričite se malih pažnji koje ste nekada umeli da priredite sami sebi. Tako se stari.
Jer, ako se ovome svemu prepustite, biće to kao da ste se se samovoljno prebacili sa belog broda mladosti, na trajekt koji brekće ka najbližoj obali.
Juče sam se čula sa majkom moga druga, koja ima osamdeset godina: veselog glasa, brzog govora, duhovita i pametna, radoznala i živahna, izdeklamovala mi je sve nove kafiće u kraju, jer svake nedelje ide u neki novi da proba kakav im je kapućino, i neviđeno se sekira što ove nedelje nije stigla da ode kod frizera. U razgovoru sa njom, smejala sam se na glas. Njenih osamdeset godina, samo su faktografska činjenica, koja nju nikako ne sprečava da se oseća i ponaša kao mlada osoba. Za nju starost, osim izvesnog bola u kolenima – ne postoji. Nije ni čudo zašto mnogo mlađi ljudi vole da se druže sa njom, ali nije to jedini razlog: za razliku od većine starih ljudi, ona nikada ne priča o prošlosti, niti o bolestima, i nikada nikom ne pridikuje. Ne prigovara ni sinu, ni unucima što ne dolaze češće, ne očekuje da se drugi sete nje.
„Kako vam uspeva da ostanete vedri“, pitala sam.
„Nisam nikada pomislila da sam žrtva života. I gledam svakog dana samo – šta mi život daje. A poslednjih godina, najviše mi daje komplimente.“
„Veliki ste genijalac“, rekla sam.
„Eto vidiš“, rekla je uz kikot.
Mirjana Bobić Mojsilović
Izvor: AllMe